Đinđić u montiranom procesu

„Zoran Đinđić i ja smo se upoznali tako što smo na fakultetu dobili zadatak da simuliramo montirani staljinistički (Moskovski) proces. Zoran je dobio ulogu branioca, a ja tužioca koji optužuje intelektualce. Međutim, on se toliko uneo u tu ulogu da je počeo da me napada kao pravog staljinističkog advokata. To je bilo pomalo i komično, ja sam se tada čak i pomalo uvredio. Počeo sam da objašnjavam da ja ne mislim tako i da mislim isto kao branilac, pa je to ispalo još gore. Optužio me je da tu pričam nešto što ne mislim“.

Epizoda o „montiranom procesu“ je prva iz zbirke priča „Đinđić - Lice mladosti“. Priče-sećanja zabeležio je, povodom deset godina od atentata, Dušan Veličković, novinar i pisac, Đinđićev najbolji prijatelj iz studentskih dana. Drugi deo knjige su sećanja drugih Đinđićevih prijatelja i saradnika (Dragoljuba Mićunovića, Gorice Mojović, Čedomira Jovanovića, Verana Matića, Žarka Koraća, Sonje Biserko i drugih).

Intervju sa Dušanom Veličkovićem je pokušaj da se, bar na trenutak, rekonstruišu neki događaji i vreme u kome je bilo moguće komunicirati sa Zoranom Đinđićem, a ne kao danas, putem „maštovitih“ interpretacija njegovih ideja, knjiga, citata i video snimaka.

Da li Vam se čini da je Zoran Đinđić, za razliku od ovog na fakultetu, izgubio u jednom drugom montiranom procesu – onom koji mu je bio „izmontiran“ onog trenutka kada je odlučio da ostane u Srbiji?

Zoran i ja smo se poslednji put videli kod njega u kabinetu dva meseca uoči atentata i video sam da je bio zabrinut i definivno svestan da se tu nešto događa. Ja moram priznati da sam se u to vreme potajno nadao, kao nekada njegov najbolji prijatelj, da će se on povući. Često me sada pitaju šta bi bilo sa Srbijom da je Đinđić ostao živ. Ja sam tu spreman čak da kažem da Đinđić ne bi ništa uradio. S obzirom na to kakva je situacija bila i kakve su bile opstrukcije, propaganda protiv njega, on verovatno tu ništa ne bi mogao da uradi. Nadao sam se da će dići ruke i da će svoje talente i sposobnosti iskoristiti na nekom drugom mestu. U tom montiranom procesu, kako ga vi zovete, jeste izgubio jer je imao višak samouverenosti da će sa odmetnutim zločinačkim delom države izaći na kraj.

Đinđić je još kao student bio označen kao državni neprijatelj?

Da, mislim da je on crvenim slovima bio zapisan u fajlovima službi onda kada je učestvovao na skupu u Ljubljani gde su studenti imali taj proglas koji je protumačen kao pokušaj stvaranja partije. U to vreme to je bilo ravno smrtnom grehu. I današnje mnenje o njemu je formirano na osnovu veoma maštovite i intenzivne propagande koja nije počela u Miloševićevo vreme, već još tada, 70-ih godina. Danas, a i dok je Đinđić bio živ, vi ste mogli sresti puno tog pristojnog sveta koji pretenduje na to da promišlja kritički i koji su bili po idejama slični Đinđiću. Ali, uvek kada se pomene Đinđić, oni su govorili da to nisu čista posla i da tu ima nečeg sumnjivog u vezi sa njim. Taj moralistički pristup je učinak te propagande. Zoran je to jednom lepo rekao – „Kada nisam bio u situaciji da špijuniram, optužili su me da sam špijun, sada kada sam postao premijer i kada bih mogao da špijuniram i otkrivam tajne, sada sam šef mafije“.

Postoji zanimljiva priča o tome kako je policija upala da pretresa stan posle tog studentskog pokušaja „stvaranja partije“.

Da, on mi je to pričao. To je bilo kada se vratio iz Ljubljane. Došao je kući sa gomilom letaka, tih proglasa i ostavio materijal na terasi. Upala je policija i njegova majka koja ima tu autoritativnu crtu i hrabrost im je rekla da mogu da pretresaju, ali da prethodno izuju cipele jer je čistila. Oni skinu cipele i u tom trenutku se izgubio sav njihov autoritet. Oni su preturali po kući, ali nisu izašli na terasu da pogledaju. To su te komične situacije u autoritarnim režimima koji izgledaju strogo, a može da ih izbaci iz koloseka jedna sitinica poput izuvanja cipela.

Kako je Đinđić od revolucionara anarhiste postao državnik?

Za Đinđića je, ja mislim, najvažniji taj anarhistički period. To što se intenzivno bavio Viljamom Godvinom, Bakunjinom, Kropotkinom, bila je mogućnost da se izgrade neki stavovi o pravednom društvu. Mislim da je svakom mladom čoveku potrebno da se iživi kroz takvu fazu da bi stakao imunitet, to jest, da bi se izlečio od svega onoga što ga u kasnijem životu možda čeka, od ekstemnih konzervativnih do fašističkih ideja. On nije bio zapaljeni anarhista, paralelno je proučavao konzervativne ideje. Sećam se da smo se nas dvojica dogovarali da objavimo knjigu „Rasprave o društvenoj pravdi“ Vilijama Godvina kao začetnika anarhizma, ali istovremeno i „O francuskoj revoluciji“ Edmunda Berka, dakle, jednog konzervativca koji razmišlja na najvišem nivou. Dakle, taj prelaz od anarhizma do nekakve zrele faze nije bio preko noći.

Kako ste kasnije videli tu Đinđićevu pragmatičnost kao političara? Na primer, da li je tačno da ste se posvađali oko njegovog odlaska u Pale kod Karadžića 1994. godine?

Jeste, to je bila zanimljiva situacija. Sreli smo se na večeri kod jedne zajedničke prijateljice. To je bila nekakva porodična situacija. Zoran je došao sa Ružicom i sa decom, ja sam došao sa tadašnjom ženom. To je već bilo ono vreme kada se nismo intenzivno družili jer je on bio potpuno obuzet poslom. Ja sam došao malo naoštren da ga pitam šta to on sada radi na Palama sa Karadžićem i ostalima. On mi je mirno rekao da će Srbi u Bosni uvek biti važan faktor u Srbiji. Oni će ili pobediti u ratu u Bosni, pa će steći moć i neku vrstu legaliteta ili će izgubiti rat, pa će svi doći u Srbiju. Onda sam ja počeo da padam u vatru, što se nikada nije desilo kada smo nas dvojica u pitanju. Ja sam tu nastupao iz nekog klišea koji je tada vladao. Tada je takozvana kritička javnost počela da ga optužuje za nacionalizam, pa sam ja bio pod tim utiskom. Kada smo izašli, rekao svojoj tadašnjoj ženi kako mi je žao što sam se posvađao sa Zoranom. Ona mi je tada rekla: „Ti si svađao, a on se uopšte nije svađao“.

Zoran jeste bio pragmatičan političar. Da bi se neki ciljevi ostvarili, morate da znate gde živite, kakvim ljudima ste okruženi i sa kakvom vrstom društvene svesti imate posla.

U knjizi je opisan jedan vaš razgovor o tome da li je moguće živeti u jednoj sredini, a ne prihvatati njena pravila.

Da, ja sam ispričao Zoranu razgovor sa filozofkinjom Agneš Heler u kome sam je pitao kako ona koja je bila uvek u centru zbivanja, sada živi u Melburnu, u malograđanskoj sredini, u kući sa travnjakom. Ona je onda rekla da i nije toliko bitno gde živite, ako imate taj kosmopolitski duh, onda svuda živite kao u egzilu i imate tu svetsku tačku gledišta. Ta njena rečenica je bila izgovor za situaciju u kojoj se našla. Ipak, meni je ta misao zvučala dobro. Zoran je na to nekako spontano rekao – „Pa, dobro, šta će ona sa svetskom tačkom gledišta u toj zabiti, verovatno može da je upotebi jedino protiv sebe“.

To se desilo i sa Đinđićem u Srbiji?

Tačno tako.

Kako objašnjavate taj fenomen obožavanja Đinđića nakon atentata?

Tu je na kolektivnom planu nastupilo osećanje krivice, naročito u toj takozvanoj kritičkoj javnosti od koje se očekivalo da će ga podržati i razumeti. Nastupio je šok i tada je odjednom odnos prema Đinđiću išao u drugom smeru. I danas, 10 godina posle, on je postao prihvatljiv za najrazličitije političke opcije. To je pre svega zbog toga što je on danas bezopasan, a istovremeno, šta god ko mislio o njemu, imao je neke izuzetne osobine koje bi svaki političar voleo da ima ili da se to bar o njemu misli - da je brz, efikasan i inteligentan. To što se sada o njemu govori drugačijim rečnikom u najširem spektru političke scene ima malo i onog totemskog. Kada nekome odajete priznanje, mislite da će njegove osobine na neki volšeban način preći na vas.

Našla sam negde rečenicu u kojoj izražavate bojazan da ,,će Đinđić jednog dana postati naš Če Gevara kojim će se mahati, bez da neko zna ko je zaista on”. Da li se upravo to događa?

Kada neko postane legenda, onda tu ima puno opštih mesta, klišea i tu se izgube elementi ljudskog bića. Dok sam pisao o njemu, želeo sam da pišem o njemu kao o čoveku, ali sam na mahove imao i neku distancu i pisao o njemu kao o književnom junaku da to na kraju ne bi bilo patetično. Međutim, po mnogim svojim osobinama, načinu života i tragičnoj sudbini jeste kao neki književni junak. Zoran je bio veoma poseban po svojoj brzini, efikasnosti, idejama i nizu tih mladalačkih osobina, zato sam, uostalom, knjigu i nazvao „Lice mladosti“.

Njegovu sudbinu je odredilo to što je po mnogim stvarima bio ono što mi nismo bili. Jednom prilikom došao sam kod njega u Konstanc kada je radio doktorsku tezu. Zatekao sam ga potpuno izbezumljenog i rekao mi je tada da radi 24h. On je taj doktorat završio u nerazumno kratkom roku. Kasnije, dok sam radio po raznim redakcijama, slušao sam te neke njegove kritičare novinske. Đinđić je tada govorio – „Ne spavajte“, a svi su voleli da spavaju. „Radite i budite trezni“, a oni to nikako nisu mogli. Bio je strašna smetnja.