Srbija i fenomen "Otvorenih vrata"

“Jesam li htela da padnem u nesvest kad su na dnevniku rekli da je naša zemlja ekonomski najstabilnija u Evropi?”- izgovara Vesna Trivalić 1994. u udarnom terminu na televiziji koja je “izveštavala” da je naša zemlja ekonomski najstabilnija u Evropi.

Ovaj paradoks je ujedno i povod za nešto drugačiji intervju sa producentkinjom nastavka „Otvorena vrata-šta je bilo posle“ Bojanom Maljević. To bi bio intervju bez insistiranja na „ko će još od glumaca biti“ pitanjima jer „Otvorena vrata“ prevazilaze taj okvir.

Priča o „skrenutoj“ građanskoj porodici 90-ih prošla je put od nerazumevanja publike do oduševljenog prihvatanja, od širom otvorenih do „režimski“ zatvorenih vrata, kako bi se ona posle 18 godina ponovo otvorila. „Otvorena vrata“ su, po onome šta su „preživela“, više od tv programa.

B92: Kako je jedna serija sa naglašenom društvenom kritikom uspela da bude emitovana 1994. i to na RTS-u?
Bojana Maljević: Interesantan je to slučaj. Pre svega mislim da niko nije očekivao da jedna producentska kuća osmisli program koji će kroz igranu formu biti i reklama za neka vrata, takav “smart marketing” nije bio prisutan kod nas, a da će ujedno biti i kritika društva, vremena i politike, uz okupljanje izuzetnih autora, glumaca i saradnika. Zatim, ne zaboravite da druge velike televizije nije ni bilo i da je moj otac, koji je inicijano osmislio taj projekat, imao veliki kredibilitet kao producent. Producirao je serije i programe za staru televiziju koje su ušle u istoriju, pa je ugovor potpisan na osnovu toga.

Niko zapravo nije znao šta ćemo u novoj seriji tačno snimiti. Koncept u startu nije ukazivao na nešto posebno: razvedena žena, umetnica, živi sa svoje dvoje dece, bratom..zabava za celu porodicu itd. E sad, te 1994. godine direktor RTS bio je Milorad Vučelić. Kada mu je, kao generalnom direktoru, prikazana prva epizoda „Otvorenih Vrata“ uzviknuo je “Ovako izgleda budućnost televizije!”. I bio je u pravu. Po svemu je to bilo drugačije od onoga šta se emitovalo. I kao takvo, nije bilo mnogo uspešno. Vi me sad možete pitati o ovom ili onom, ali za početak da kažem kako je bilo - Vučelić je prepoznao kvalitetan program, imao je smisla za humor i odobrio je emitovanje. Epizode su se sukcesivno snimale, mi smo se malo igrali, osluškivali reakcije..

Kako objašnjavate da nije bilo (auto)cenzure čak ni kod epizode „Trinsi sistem“ koja baš aludira na propagandnu ulogu tadašnjeg državnog medija RTS-a („struje nema, a televizor radi“)?
To je odlično pitanje. Nije bilo ni cenzure ni autocenzure, o tome se nije ni razmišljalo. To je dosta čudno, imajući u vidu te devedesete, ali i kada se posmatra kroz prizmu onoga šta je usledilo u godinama posle 5. oktobra, kada je (auto)cenzura u pitanju. Ovde mislim, pre svega, na medije. Ali, znate kako, devedesetih je njih zanimala samo informativa, sumnjam da se iko bavio porukom “Trinsi sistema” ili bilo koje druge epizode. Ne bih mogla ni da zamislim da neko uđe u kancelariju mog oca sa nekim “zahtevom”. Valjda to nisu mogli ni drugi, pa nisu ni dolazili.

Kako je moguće da je režim tek posle 34 nedelje shvatio „problematiku“ serije i prekinuo snimanje?
Ne znam zašto je tačno odlučeno da se ne nastavi snimanje. Do 33. epizode reakcije nisu bile naročito važne. Posle se neko setio da ipak ne bi trebalo nastaviti snimanje, iako je plan bio da se snime 52 epizode. Ali, to je već uveliko bila 1995. godina, svest u narodu je nekako rasla. Interesantno, već krajem 1996. kada je bio završen film “Do koske”, koji je takođe govorio o problemima u kojima živimo, ispred vremena u kojem je nastao, tačnije, o organizovanom kriminalu – imali smo pokušaj bukvalne cenzure. Na kontrolnoj projekciji dva urednika sa RTS pitala su da li to ipak može nekako drugačije da se premontira, da se izbace pojedini delovi. Sećam se da smo sedeli u Košutnjaku i da su se, nakon par sekundi neprijatnog ćutanja, samo izvinili što su uopšte i pitali. Tako da ja, zapravo, ne mogu da zamislim šta je to cenzura i kako se ona uspešno realizuje. Iako se, činjenica, drugima dešavalo.

Čini se da je serija zaokružena epizodom „Slava“, međutim, režim je prekinuo snimanje. Čime su se bavile epizode koje zbog zabrane nisu snimane, a postojali su scenariji?
Epizoda “Slava” naknadno je snimljena. Produkcija je o svom trošku snimila “Slavu”, kao 34. epizodu, da bismo imali kakav-takav zaokružen kraj. Otuda ta epizoda u kojoj se pojavljuju skoro svi likovi koji su prošli kroz seriju. Razlog za prekid nije bio u ostalim, nesnimljenim scenarijima, jer ih niko osim produkcije nije ni čitao, već u onome što je bilo snimljeno do tada.

Zanimljivo je da se serija bavila mnogim fenomenima 90-ih, ali ne i ratnim događanjima. Je l to bila promišljena odluka autora?
Pre svega, rat nije fenomen. Rat je vreme ubijanja i ta velika svinjarija nije mogla biti tema naše komedije. Ne verujem da je to bila promišljena odluka produkcije i autora. Verujem samo da smo, uprkos svim međusobnim razlikama, svi zajedno ipak imali dobar ukus, pa se o ratu nije ni razmišljalo kao o temi serije.

Pronašla sam jednu zanimljivost: na Vikipediji serija „Otvorena vrata“ se opisuje kao humoristična serija koja se bavi „porodičnim životom u Srbiji tokom 90-ih“ („regular family living in Belgrade during the 1990s” ). Da li je autor na Vikipediji, ipak, u neku ruku u pravu?
E, ovo me je nasmejalo! Ne znam ko je autor toga na Vikipediji, ali izgleda da je duhovita osoba. I da, u neku ruku je u pravu. Mi smo, da bi bismo istakli apsurd, našu porodicu smestili u fantastičan prostor, ogroman stan, sa zanimljivim kostimima itd. Dakle, učinili smo da ta porodica bude sve, samo ne regularna.

Šta simbolizuju “Otvorena vrata” s obzirom da su i 90-ih i danas za intelektualnu elitu sva vrata zatvorena?
Otvorena vrata simbolizuju različite stvari. Mnogim gledaocima su simbol njihovog detinjstva. Onim malo starijim, simbol su svetle tačke u devedesetim. Nekima su simbol dobrog humora. Ljudima koji su ih stvarali simbol su dobrog posla kojeg se rado sećaju. Znam šta me pitate i možda izgleda kao da izbegavam odgovor, ali ne – ne znam odgovor. Ne slažem da su sva vrata bila zatvorena za intelektualnu elitu devedesetih, niti da su to danas. Ali, u pravu ste da problem intelektualne elite postoji, samo on nije u “zatvorenim” vratima.

Kako tumačite to da su i kasnije u udarnim terminima reprizirane uglavnom “mejnstrim” porodične serije (“Bolji život”, “Srećni ljudi”), ali ne i “Otvorena vrata”?
To je pitanje za urednike. Ja imam svoj odgovor, ali mislim da bi on prevazišao vaša očekivanja i okvir ovog intervjua. Ne mislim da su razlozi za izbegavanje ove serije umetničke prirode..

Koliko će građanska porodica Anđelić-Jakovljević biti drugačija u uslovima tranzicije?
Prošlo je 18 godina. To je mnogo, mnogo godina, s jedne strane. S druge, opet, kao da se borimo sa istim dilemama, problemima i pitanjima. Videćemo kako će se u takvim uslovima sada ponašati isti oni likovi. Naša porodica ostaće ista i po tome da se svi mnogo vole, iako teško jedni sa drugima žive. “A kad smo se mrzeli, mrzeli smo se sa stilom” (citat iz serije). Promenili smo se onoliko koliko se sve promenilo za 18 godina. U nekim stvarima, to je tužno, nismo ni malo. Ali i to ćemo okrenuti na smeh.

Koje će nove fenomene obrađivati „Otvorena vrata - šta je bilo posle“? Društvene mreže, opstanak turbo folka, partijsko zapošljavanje?
Neverovatno, prve tri teme ste pogodili. Pitanje je samo da li su to danas uopšte fenomeni. Da ne otkrivam previše, ali serija će se baviti tom inspirativnom fazom naših odavno potrošenih života – tranzicijom. Ali ne samo time. Što bi rekao jedan od meni dragih pisaca koji sada radi na seriji: “Mi stvaramo porodičnu seriju, kvalitetan tv program, a ne spasavamo delfine”. Tako da će serija biti i stara i nova, i opet neće ličiti ni na šta što se trenutno emituje. “Otvorena vrata” su serija za inteligentne gledaoce, a oni će je voleti, kao što su je voleli i pre 18 godina. Takvih je mnogo. I da ne zaboravim najmlađu publiku, dakle decu i tinejdžere - na koje smo svi uvek bili ponosni – deca znaju šta valja. Pre nego što ih iskvarimo.

Tvorci serije Miloš Radović i Biljana Srbljanović nisu uključeni u snimanje nastavka serije. Kako će to uticati na nastavak?
Miloš i Biljana neosporno su dali veliki doprinos starim „Otvorenim vratima“, a ovim novim - onoliko koliko su mogli, želeli ili hteli u ovom trenutku. Napisali su biografije likova, žao mi je što nisu napisali više. Volela bih da sam od njih dobila sve napisane epizode, ali nisam nijednu. Međutim, bilo bi nepravedno da ne kažemo da je serija kolektivno autorsko delo, te da su njeni “tvorci”, počevši od produkcije – svi autori koji su je realizovali, na čelu sa njih dvoje. Dakle svih 13 pisaca, svih 7 reditelja, direktor fotografije, scenograf, kostimograf i svi ostali autori. A o doprinosu svih stotinu glumaca na čelu sa glavnim, da ne govorim. Jedno je sigurno: produkcija ne bi radila nastavak da nije iste osnovne glumačke podele, koja se toliko raduje projektu da iz takve radosti ne može nešto loše da ispadne. Uzbudljivo je to svima nama, i starim autorima i ovim novim koji sad otkrivaju šta sve može sa „Vratima“ da se uradi. Što bi rekla Vesna Trivalić: “Pa mi tek sada možemo u potpunosti da uživamo”, misleći na to da nam je sada, kao sasvim zrelim ljudima i glumcima, sasvim jasno šta treba da radimo.

Postoji li ponovo opasnost da humor serije bude neshvaćen „na prvu loptu“?
Uvek postoji opasnost da serija ne bude prihvaćena, ali nakon svega šta smo prošli, mislim da ne postoji opasnost od nerazumevanja humora. Jer, tu se i nije radilo o nemanju smisla za humor, ne treba potcenjivati publiku, već o nedovoljnom shvatanju strašne situacije u kojoj smo tada živeli i kuda je ona vodila.

Kada se očekuje premijera?
Na proleće, negde krajem marta ili početkom aprila 2013 godine. Znači, vrlo brzo.