Uliks: Bekim je verovao u čoveka

O doživljaju memoarske zaostavštine svog oca Bekima Fehmiua, kroz lična sećanja i uverenja, ali i o svojoj glumačkoj karijeri, odnosu prema profesiji, doživljaju Amerike gde danas živi, i drugim temama govorio je glumac, Uliks Fehmiu.

O poruci obe knjige, s akcentom na drugu..

„Bekim je verovao u čoveka i istinski je verovao da bavljenje lepim i umetnošću jeste njegov zadatak na ovom svetu. Da pomogne čoveku, svojom umetnošću, i da mu olakša na ovozemaljskom putu. Imao je određena isčekivanja u odnosu na sopstvenu profesiju. Verovao je u ideju jednog humanije društva kakva je bila ondašnja Jugoslavija. Nikada nije živeo u oblacima već je čvrsto stajao na zemlji i video nesavršenost i društva ali je duboko verovao da je ideja i zamisao kakva bi ta zemlja trebalo da bude, humanija i bolja, od tadašnjeg koncepta istočnog i zapadnog sveta u kome je on rastao i među kojim suprotnostima se u jednom trenutku našao.“

O odlasku iz javnog života i profesije...

„Onog trenutka kada su obe stvari, u koje je duboko verovao, krenule da se urušavaju on je odbio da u tome učestvuje. Užasno patimo kada smo prevareni. On se osećao obmanutim od strane sopstvene profesije u koju je verovao i radio kao posvećenik. Osećao se obmanutim od zemlje, tj. ideje, koja se raspala, kako je on doživeo, u njegovim rukama“.

O načinu življenja ovog života...

„Tokom života zadatak nam je da budemo bolja verzija samoga sebe ali smo već predodređeni, dat nam je materijal na koji ćemo način sebe, i svoj život, pokušati da vajamo. Kod njega to nije moglo da bude nikako drugačije, sada mi je to jasno. Iz ove perspektive ja o tome mogu da govorim. On je vrlo predano insistirao da radi na sebi, do samoga kraja. I kroz knjigu se provlači to da moć nad samim sobom, vladanje samim sobom je čovekov najveći zadatak i njegovo najveće iskušenje. On je uspevao da kroz razna iskušenja prođe onako kako je smatrao da treba, bez obzira na cenu, ma koliko ona bila bolna.“

O njegovom samoubistvu...

„Bekimovo samoubistvo nije političke prirode. Njegov odlazak je odlazak čoveka koji je živeo i otišao onda kada i kada je hteo. Ljudsko dostojanstvo i život kakav je on želeo da ga vidi, je bilo ono što moja majka a njegova supruga, Branka kaže: `Život je stvar ukusa`. I on je otišao onako kako je hteo.“

O autentičnosti obe knjige...

„Kada je završio prvu knjigu, mislio sam da je jedna od dragocenosti prvog rukopisa upravo ta sačuvana dečačka nevinost. Prva knjiga nije ni jednom mrvom dotaknuta njegovim iskustvom koje će se kasnije desiti.

Kada mi je dao da pročitam drugi deo rukopisa očekivao sam da će tu nekako provejavati njegovo kasnije iskustvo, međutim susreo sam se sa identičnim pristupom rukopisu. On je ostao dosledan principu da ne komentariše stvari iz današnje perkspektive, već da ostane na tom nivo kao kada je sve doživljavao.“

O svetskoj slavi, albanskom poreklu, jugoslovenskom opredeljenju i (ne)pripadnosti...

„Uvek je video prvo čoveka, jedino čoveka a onda Srbina ili Albanca... I krajnje je vreme da na ovim prostorima krenemo da se doživljavamo međusobno kao ljude a ne pripadnike narodnosti a ne religije. Da se vidimo kao ljudi.“

O životu u Americi i pekari...

„Iako smo Bekim i ja u nekim stvarima potpuno različiti, trudim se da hodam njegovim putem. Celog života mi je govorio: `Nauči neki zanat, odlučio si da se baviš poslom koji nije siguran i celog života ćeš zavisiti od drugog. Mi glumci zavisimo od drugih. Ja sam bio sarač, nauči neki zanat.` Ispunila mu se ta želja, sin mu je pored toga što je glumac i pekar.