Risto Stijović u Galeriji RTS-a

Publika će imati priliku da prati direktni prenos otvaranja u 20 sati na Drugom programu RTS, a za one koji žele da se neposredno sretnu sa 26 antologijskih radova ovog majstora portreta, ženskog tela i životinja, izložba će biti otvorena do 3. jula.

Pored truda da se sakupe Stijovićeve skulpture iz zbirki njegovog legata, Muzeja istorije Jugoslavije, Muzeja grada Beograda, SANU organizatori izložbe su se pobrnuli i za luksuzni, stručni, katalog u kome su reprodukcije svih eksponata i tekstovi koje su napisali kustosi Ljiljana Porčić i Dušan Milovanović.

Uprkos tragičnoj okolnosti da je Stijovićev atelje izgoreo tokom bombardovanja 1944. i da su tada nestali njegovi crteži, akvareli, skulpture koje je doneo iz Pariza, autori izložbe su obezbedili čak šest skulptura koje je izradio pre početka Drugog svetskog rata da bi se dobila što celovitija slika o celokupnom opusu umetnika koji nije imao ni prethodnika ni dostojnih sledbenika u srpskoj umetnosti 20. veka.

Rođen u Podgorici, Stijović se 1912. obreo u Beogradu gde je trebalo da nastavi pordiču tradiciju i postane trgovac, međutim, polaže prijemni ispit i upisuje se na vajarsko odeljenje Srpske slikarske škole a već sledeće godine Ivan Meštrović ga primećuje i dozvoljava mu da posmatra dok radi.

Stijović sa srpskom vojskom prelazi Albaniju, ali zbog bolesti šalju ga u Francusku gde se u Parizu upisuje na Visoku školu lepih umetnosti i 1919. prvi put izlaže na parskom Jesenjem salonu.

Sledećih devet godina mladi umetnik stiče u Parizu reputaciju kao veoma samosvojan, originalan vajar koji je našao inspiraciju u slikama Pola Gogena, Modiljanija, umetnosti drevnogh Egipta, Dalekog istoka ( Kmara) predkolumbovske Amerike oblikujući svoje devojke sa jedva vidljivom modelacijom, statične, maksimalno svedenih zaobljenih formi koji ga izdvajaju među skulptorima ne samo novostvorene Jugoslavije već i u moru umetnika koji su se slivali u Pariz iz celoga sveta.

Iako se tek 1928. vratio u Beograd gde će uz povremene izlete ostati do smrti, Stijović se trudio da tokom pariskih godina bude prisutan na domaćoj likovnoj sceni. Njegove skulpture su krasile sve važnije likovne u smotre, a 1930 je sa braćom Nikolom i Petrom Dobrovićem imao zajedničku izlozbu paviljonu "Cvijeta Zuzorić" koja ga je defonitivno uzdigla u sam vrh domaće avangardne umetnosti.

Bili su mu bliski umetnici grupe "Oblik" (Palavičini, Bjelić, Job, Zora Petrović) a redovnmo je izlagao i u okviru "Lade" .

Kolega umetnik, ali i ugledni kriitčar Branko Popović objavio je Stijovićevu monografiju1933. što je bio prvi takav slučaj za našu sredinu, a i u Evropi je bilo retkost. Kruna tog perioda bila je njegova treća samostalna izložba u ateljeu (1935) koju je otvorio Popović.

Posle oslobođenja Stijović skromno nastupa na grupnim izložbama ULUS-a u inostranstvu, da bi se tek 1951. vratio likovnom životu Beograda samostalnom izložbom na kojoj je odbacio kanone socrealizma koje nikada nije dosledno sledio.

Poslednja samostalna izložba priređena mu je 1969,a godinu dana docnije poklanja značajan broj skulptura novovotvorenoj galeriji Risto Stijović u rodnoj Podgorici. Ubrzo nakon smrti supruge Žane, koja ga je verno pratila od 1921. do smrti 1973, zaveštava Beogradu kuću sa ateljeom na Senjaku sa svim skulpturama i dokumentacijom i 1974. poslednji put izlaže na godišnjoj izložbi ULUS-a.

Stijovićeve svedene forme, faraonski mir njegovih tajanstvenih lepotica, maestralno oblikovanje drveta, kome udahnjuje novi život, senzualno oblikovani mermer, biće iznenađenje za nove generacije poklonika umetnosti, koje već četiri decenije nisu imale priliku da ih vide u Beogradu na jednom mestu.