Ika: Soba, sveska i gitara

Entuzijazam tih bendova bio je potpuno fascinantan. Svako od njih je, u stvari, svirao za sebe, a to je, igrom slučaja (ili ne), stiglo do šire publike koja je nastavila da prati rad pojednih sastava koji su opstali nakon objavljivanja kompilacije. Kao da je trebalo da prođe neko vreme, neko bi to nazvao sazrevanje, ali u ovom slučaju očiglednija je neka vrsta opreza autora da se ne odigra baš na prvu loptu, već sa zadrškom. Dugo očekivan debi album beogradskog sastava Ika, sa ove distance, predstavlja nastavak priče o tamo nekim muzičarima, čija muzika, napuštajući njihove sobe, biva dočekana sa osmesima i pogledima razumevanja.

„Sweet Path of Gold“ je u svakom smislu umerena ploča, svedena, nenametljiva, introspektivna, iskrena, blaga i neodoljiva. Ivana Smolović i njen bend kombinuju raspoloženja i ambijente kojih mahom niste svesni. Za razliku od onoga što radi u okviru grupe Intruder, Ivana je u Iki napravila razuman iskorak u akustični, melanholični svet amerikane koja, i globalno gledano, u prvoj deceniji novog veka doživljava žanrovski preporod. Imajući u vidu i lična interesovanja članova Ike kao i njihove muzičke afinitete „Sweet Path of Gold“ je jedino ovako i mogao da zvuči. Očigledni uticaji zamenjeni su intimom i šarmom koji ovaj bend već sada autorski izdavajaju. Pesme na Ikinom albumu prvencu komuniciraju bez obzira na jezičku barijeru - glasom i muzikom oni je brišu.

B92: Kako je Ivana „postala“ Ika?
Ivana Smolović: Bila je gomila pesama u svesci i bila je jedna gitara u sobi, pa ja reko' da pokušam.

S obzirom na vaše pojavljivanje na kompilaciji „Jutro će promeniti sve?“, puno vremena je prošlo do izlaska debi albuma. Zašto?
- Album smo snimali nekoliko puta, svaki put dodajući po jedan instrument. Darko i ja smo na početku verovali da ćemo zauvek biti dvojac, ali onda razne stvari počnu da vam golicaju uši. Aranžmani se menjaju vremenom i ideje o tome kako bi pesme trebalo da zvuče. Na drugom snimanju bila je tu Marija, a na trećem i Nemanja, a u miksu i Nebojša. Sada kad slušam ploču, sa violinom, kontrabasom, klavirom, znam da nismo protraćili vreme. „Sweet Path of Gold“ je trebalo da zvuči baš ovako.

Stiče se utisak da se za tih nekoliko godina krug tvoje publike proširio. Ako je to u opšte istina (a mislim da jeste) šta misliš da je toj vrsti „ popularnosti“ doprinelo?
- Mislim da za to najviše treba da zahvalimo drugarima koji su na svaki sledeći koncert dovodili još ponekog, hvalili nas naokolo i uporno i neumorno ponavljali “kad će ploča?”. Najednom mi je bilo neobično da čujem kako Iku sluša neko koga ne poznajemo. Ali, da, krug se širi, a mi smo srećni i ponosni.

Vaš album odiše apsolutnom spontanošću. Reci nam u kakvoj atmosferi je nastajala ploča?
- Album je zaista spontano i nastajao. Probe smo svirali u sobi, kad i onoliko često koliko nam je to prijalo. Tako smo i pisali pesme. Razmenjivali muziku koju smo slušali i koja nas je inspirisala. Menjali smo poslove, svađali se s prijateljima pa se mirili, išli na koncerte. Panika je dolazila samo pred snimanje ili pred neki koncert.

Ko je vodio glavnu reč, ti?
- Hahahahha, glavnu reč je vodio onaj ko je u tom trenutku imao više snage.

S obzirom na to da si već deceniju, ako ne i više, pevačica u elektro-pop grupi Intruder, Ika je drugačija vrsta autorskog izleta. Kako se osećaš u ulozi frontmena tog tipa?
- Iskustvo sa Intruderom svakako pomaže, mada tremu i dalje imam. Oko ostalih stvari se dogovaramo nas četvoro u bendu, a ponekad pitamo i za savet. U tom smislu, Intruder sem iskustva daje i podršku :)



Da li si stroga, previše zahtevna, perfekcionista?
- Od svega pomalo. Ali takvi su i drugari u bendu. Zato smo pesme svirali i svirali, tražili prava rešenja i akorde. Nekada se stvar rešavala u tri minuta, nekada je bilo potrebno proba i proba. Ja sam možda postala strpljivija, i manje razmažena. Kažem, možda.

Slušanje albuma otkriva nekolicinu uticaja što se žanrova ali i konkretnih muzičara tiče. Da ne bih nagađao, navedi ko te je sve inspirisao?
- Iron and Wine, Lou Barlow, Gillian Welch, Ryan Adams, Decemberists, Kings of Convenience...

U međuvremenu, sarađivala si sa The Mothership Orchestra i grupom Ventolin, šta misliš da li ti sastavi (uz Iku) čine okosnicu nečega što bi mogli nazvati „srpski amerikana ogranak“?
- Skoro mi je neko skrenuo pažnju na to - kako smo se od velikog broja bendova koji trenutno sviraju, mi izdvojili kao ta neobična srpska amerikana. U neku ruku zvuči smešno. Ali lepo.

Kako ti deluje razvoj situacije nakon izlaska albuma i da li sada možeš predvideti neke buduće korake u vezi sa Ikom?
- Koncerti, koncerti, i novi singl sledećeg meseca. A pošto su nas svi tako lepo nahvalili ovde kod kuće, možda je vreme da vidimo i šta misle o nama tamo preko. Ako neko ima adrese Loua i Sama, molila bih.

A šta je sa matičnim bendom? Da li je Intruder postao Alien?
- Intruder vredno radi na novim pesmama, snimamo različite verzije, isprobavamo sintisajzere. I sve ćete to moći da čujete i pre Nove godine.