Početak: Najbolji? Ne baš.

Pa, ipak voleo bih da znate da zaista ne mislim kako mislim (mojom glavom) samo da bih im prkosio. Ja jednostavno ne mislim da je Inception neviđeno dobar film.

Najočigledniji razlozi za to direktni su odgovori na najčešće hvalospeve o samom filmu: 1) da se radi o monstrouzno komplikovanoj i dobroj priči i 2) da smo svedoci do sada neviđenih vizuelnih efekata/ rešenja.

Ako ćemo pošteno, Inception uopšte nema komplikovanu priču (u nastavku se čuvajte spojlera). Jedan biznismen (Saito) ima posao za drugog biznismena (Cobb). U slučaju da ga uspešno reši, drugi biznismen moći će da se vrati svojoj porodici. Rešavanje zadatka ima tri faze- prvo idemo u jedan san, iz njega u drugi, iz njega u treći. Da li vam je to komplikovano? Naravno, kako se kreativna veličina ne ogleda u onome „šta“, nego „kako“, treba reći da u postavci stvari reditelj Christopher Nolan, zapravo, ne nudi mnogo originalnih rešenja. Svet velikih korporacija je tu, ekipa drugog biznismena izgleda kao banda šarolikih autsajdera ne baš mnogo drugačija od, recimo, Oceanovog tima, a dešavanja u samim snovima u suštini svojom izvedbom podsećaju na „klasične“ akcione sekvence kakve smo videli u nekoliko poslednjih Bondova ili Bourneova. Pa i u Dark Night.

Vizuelni efekti kao potporni dekor svega rečenog impresionira rešenjima samo na momente (u mom slučaju kada se zgrade u Parizu postave kao u ogledalu i čitava deonica drugog sna u segmentu bez gravitacije). Sve ostalo (a tu mislim na konstano obrušavanje svet(ov)a u snovima) nije ni blizu „revolucije“ koju je ponudio, recimo, prvi Matrix. Štaviše, kada se sa Cobbom konačno spustimo na „četvrti nivo“ svet čijem kraju prisustvujemo nije uzbudljiv(o demoliran) u poređenju sa onima koje je Rolland Emmerich nekoliko puta dokrajčio. Nolan je u tom smislu čak prilično konzervativan.

Glavni adut Inceptiona je njegova osnovna premisa- život/film/ akcija sadržan(i) u snovima. Zato je ovaj film scenaristički krupniji i ukusniji zalogaj od onoga što nam je ponuđeno režijom. S obzirom da ceo film, praktično, funkcioniše kao flash(dream)back, Nolan se majstorski snalazi sa pričanjem priče, sa doziranjem informacija koje objašnjavaju šta se dešava, bez da nam to bude suvoparno ispričano u jalovom monologu nekog od aktera. Usudio bih se da kažem da, čak više nego u Dark Knight (gde je to bilo za očekivati), on demonstrira svoj stripovski pristup režiji, pre svega preko dijaloga koji su pitkiji dok čitate titl, nego dok slušate glumce kako ih izgovaraju. Skoro kao da vise u oblačićima pored glava junaka. Upravo zato, Nolanovi glumci ne glume mnogo, ali pričaju dosta. Njihove ličnosti najeksponiranije su kroz dijalog.

Možda baš zbog toga, treba pohvaliti njegov vanserijski osećaj za kasting. Leonardo Di Caprio apsolutno nikada nije bio bolji nego ovde. Zamoljen da bude „elekoventniji“ nego „ekspresivniji“ on je pružio maksimum. Isto važi i za indi-šarmere Josepha Gordona-Levitta i Ellen Page, kao i Toma Hardy-ja, koji je, ipak, ostavio utisak da igra u filmu koji nešto ležernije (da ne kažem- neozbiljnije) sebe doživljava. Kao sitno parče u čitavoj konstrukciji to je dalo aromu, ali nije prevagnulo na njegovu stranu. Nažalost.

Poigravanje sa tankom razlikom između stvarnosti i sna, tema je stara koliko i sam film. I u tom smislu, Nolanova postavka zaista ne nudi neki nov ugao. Ali treba priznati da ona tu temu vešto koristi kao okvir koji pruža solidno osveženje za triler materijale kakve smo već gledali. Sa, po mom mišljenju nepotrebno, ostavljenim tvistom na samom kraju. U zavisnosti od tumačenja ishoda (čigra koja se vrti) nudi nam se jedna ili druga mogućnost, a ne čini mi se preteranim da kažem da je sa Inception Nolan, u neku ruku, napravio svog Citizen Kane-a. Jer Cobbov život podjednako je „nestvaran“ i odmotava se u filmu od kraja ka početku koliko i Kaneov. Sa istim grandomanskom ambicijom.

Na kraju, spomenuo bih i emotivnu osnovu filma, a to je Cobbov odnos prema mrtvoj supruzi, što je opet tema koju Nolan čačka u nekoliko svojih filmova (Memento, Prestige, Dark Knight). Njegov junak i ovde i tamo definisan je (emotivno) kroz krivicu koju oseća zbog smrti svoje dragane, dok sama radnja vodi pokušaju iskupljenja ili prevazilaženja iste. U Cobbovom slučaju čitav slučaj kojim se on bavi zapravo je samo „cover up“ za finalni oproštaj sa njom, borbu sa grižom savesti i povratak u stvarnost. I na tom nivou Inception, možda, deluje i najefektnije.

Najveća važnost Inceptiona je što megauspešno vraća fokus Holivuda na važnost dobrog scenarija tj priče, što otvara nadu da će se studiji „pritisnuti“ uspehom ovog filma (380m$ zarade u trenutku pisanja ovog teksta) zagristi priče za koje im se do sada činilo da su „prekomplikovane“ za kokice i subotnji izlazak. A spreman sam da se kladim da nas na dodeli Oskara sledeće godine očekuje najmanje Oskar za scenario za ovaj film, ako ne i serija istih sa onim najbitnijim za „film godine“. Što možda neće biti baš fer, ali neće ni biti loše.

selektah: 6plus/ 10