Drugi i poslednji

U prvih dvadesetak minuta zaista se nesvakidašnje efikasno i koncizno postavljaju temelji za mračan, moderan triler koji bi do kraja, potpomognut glumom osvedočeno sposobnih umetnika, mogao da iznedri i uzbudljivu vožnju, ali i neku širu poentu. Uz pomoć kvalitetnih montažnih zahvata i pokretljive kamere, Golubović uspostavlja furiozni tempo kao neki niskobudžetni Toni Skot, dok scenaristički par Koljević radnju romana Nenada Teofilovića, smeštenu u 1993. godinu, vešto premešta u tranzicionu Srbiju i nadgrađuje aktuelnošću, a pri tom ne zanemaruje neke od atraktivnih trikova kriminalističkih priča, kao što su otpočinjanje segmentom sa kraja, ili umetnutih, post festum, ispovesti glavnog junaka.

Međutim, besprekorni formalni plan ubrzo počne da razjeda sadržina koja ga popunjava. Golubović je zanatski umešan reditelj, ali, kada dođe vreme da oslika duševne turbulencije svog protagoniste, njegov izraz ne zadire duboko: dinamična montaža i kamera ne mogu da zamene dinamičnu karakterizaciju. Žanrovski elementi u scenariju jednako često zaškripe koliko i zablistaju—na svaku scenu egzekucije ili preuzimanja smrtonosnog paketa iz usamljene trafo-stanice, dođe jedna odstepovana poput zavereničkog sastanka u hotelu “Moskva”. Istraživanje moralnih dilema to dodatno razvodnjava umesto da ojača, jer se Koljevići oslanjaju na opšta mesta, izjednačavajući banalnost sa realizmom, pa tako glavni lik, komentarišući izbor koji ga je očigledno temeljno izmenio, izgovori: “Posle toga više nisam bio isti čovek.”

Ipak, uprkos takvom dijalogu neki glumci briljiraju, poput Nataše Ninković, ili iznenađujuće ubedljivog Milorada Mandića u epizodi. Dok je Miki Manojlović (“čovek iz Moskve”) tek korektan, Anica Dobra razoružava sa samo nekoliko pojava—i najvećim postotkom nezahvalnih replika—prizivajući kako je Kim Bejsinger iskorišćena u Poverljivo iz Los Anđelesa.

Odabir glumaca je krajnje lucidan. Problem je, začuđujuće, u osobi koja obavlja najteži zadatak, Nebojši Glogovcu. Što je paradoksalno, jer je on stvoren za uloge malih, čestitih ljudi koji nikako “ne mogu da se snađu”. Umesto nijansirane transformacije već skrhanog čoveka u nekoga sa one strane ljudskog iskustva, on kao da lavira između različitih stepena letargije, pazeći da ne preglumi ali i da se ne razmaše, otaljavajući šuplji bluz. Sve u svemu, ovo bi bio odličan film da se do kraja iskobeljao iz nekih klopki, a ne stalno upadao u nove.

Posle Golubovićevog rekvijema za normalni život u Srbiji, otvaranje 35. FEST-a je zatvorio rekvijem Roberta Altmana samom sebi. Radijski šou je šećerasta elegija u čast Srednjem zapadu, poslednja predstava u kojoj Altman izvodi svoje najveće hitove, zapakovane u milozvučnu nostalgiju. Kao i uvek, karakterističnom “lutajućom kamerom” beskrajno lako diriguje naštimovanom ansamblu zvezda (od Meril Strip do Lindzi Lohen), koje jednako prirodno upadaju jedna drugoj u reč, ali i pevaju u duetu. Ipak, postmodernističko poigravanje sa žanrovima tek je simpatično, kritika aktuelnih američkih vrednosti na prvu loptu (neobrazovani naftni magnat koji čeka da se poslednja emisija uživo održi pa da salu pretvori u parking) dok zadiranje iza kulisa ovog puta ne proizvodi kakvu subverziju, samo lagodnu meditaciju na temu smrti i sećanja. Ono što filmu Radijski šou daje na važnosti prevashodno je smrt Roberta Altmana. I sećanje na njegove bolje filmove.