Kako je siromašan jevrejski dečak postao čuveni glumac: Kirk Daglas, miljenik Holivuda VIDEO

Članovi male jevrejske zajednice u većinski antisemitskoj četvrti, svesni njegovog umeća u hebrejskim studijama, razmišljali su da udruže svoje resurse kako bi ga poslali u rabinsku školu. Ali Daglas kaže da je već znao šta će mu biti ulaznica:

"Želeo sam da budem glumac još od kad sam bio dete u drugom razredu. Ja sam radio svoju prvu predstavu, glumio sam obućara, a mama mi je napravila crnu kecelju. Moj otac, koji se nikada nije interesovao za ono što radim, bio je pozadi, ali ja to nisam znao. Posle nastupa, dao mi je prvog Oskara: kornet za sladoled. Nikad to nisam zaboravio."

Opasan momak koji odbija velike prilike

Demski je tada imao samo 163 dolara u džepu, ali je zaradio dobre ocene tokom srednje škole i odlučio je da pokuša da pronađe svoje mesto pod suncem.

Sa drugom je stopirao ceo put do koledža. Na kraju ih je povezao kamiondžija koji je prevozio đubrivo, tako da kada su napokon stigli na koledž "nisu baš dobro mirisali. Dekan ih je neprestano njuškao, ali mu kultura nije dozvolila da postavlja suvišna pitanja". Ipak, uprkos neprijatnom mirisu, primljen je sa kreditom koji je otplaćivao radeći povremene poslove kada nije bio na nastavi.

Jednog leta, tokom koledža, zaposlio se u letnjoj igraonici u Adirondaksu, gde je upoznao kolegu glumca i dete imigranata koji je promenio ime u Džordž Sekulović, i predložio da i Demski promeni svoje ime u Kirk Daglas.

Nakon diplomiranja 1939. godine, Daglas se uputio u Njujork, gde je dobio stipendiju za prestižnu Američku akademiju dramskih umetnosti. Tamo se sprijateljio sa mlađom devojkom iz grupe po imenu Beti Džoan Perske, koja će mu promeniti život, i pre i nakon što je promenila sopstveno ime u Loren Bekol.

Njihovo doživotno prijateljstvo učvrstilo se, kaže, jednim konkretnim činom ljubaznosti sa njene strane: "Imao sam tanak kaput koji mi je neko poklonio, a bila je zima, ona je pogledala taj kaput i pomislila da se smrzavam, pa otišla je kod strica, odvratila ga od nošenja šinjela i dala mi ga. Nosio sam ga dve godine."

Nedugo nakon što je Daglas završio svoje dve godine na Američkoj akademiji, izbio je Drugi svetski rat i on se prijavio u mornaricu. Po završetku rata, vratio se u Njujork i glumio u otprilike 10 pozorišnih predstava, uključujući i nekoliko na Brodveju.

Producent Hal Volis je primetio Daglasa i želeo da ga stavi pod sedmogodišnji ugovor, kao i većinu zvezda tog doba. Daglas se priseća: "Rekao je: ’Želim da potpišeš sedmogodišnji ugovor ili ću te odbaciti.‘ To me je nekako naljutilo. Pa sam mu rekao da me slobodno odbaci. I on je to uradio. Tada sam bio bez ugovora, što je tada bilo retkost. Ali preživeo sam."

Proveo je sledeće tri godine igrajući sporedne uloge, nekoliko u veoma dobrim filmovima kao što su "Out of the Past" (1947) i "Pismo trima ženama" (1949).

Onda je došao ključni trenutak. Ponuđeno mu je mnogo novca da glumi zajedno sa Avom Gardner i Gregorijem Pekom na visokobudžetnom delu pod nazivom "Veliki grešnik", ali je to odbio da bi umesto toga glumio u niskobudžetnom filmu bez drugih zvezda i gotovo bez novca. "Moji agenti su mislili da sam lud... bili su zapanjeni. Odbio sam to jer sam želeo da igram tvrdog momka", a drugi film bi mu pružio priliku da uradi upravo to.

Kako se ispostavilo, "Veliki grešnik" je bio promašaj, dok je "Šampion", u kojem Daglas glumi boksera koji žudi za poštovanjem, postao veliki hit, doneo mu je nominaciju za Oskara za najboljeg glumca i učinio ga zvezdom.

Uloge koje će se pamtiti zauvek

Nakon filma "Šampion", govorio je Daglas, mnogo se stvari u njegovom životu promenilo — njegova anonimnost je nestala, cena mu je porasla, a morao je da igra još upečatljivije uloge u nezaboravnim filmovima vrhunskih reditelja, poput oportunističkog novinara u "Asu" Bilija Vajldera.

U filmu "Rupa" (1951), korumpirani policajac u "Detektivskoj priči Vilijama Vajlera" (1951), nemilosrdni holivudski producent u filmu "Loši i lepi" Vinsentea Minelija (1952), za koji je dobio drugu nominaciju za Oskara za najboljeg glumca, i izmučeni umetnik Vinsent van Gog u "Minelijevoj Žudnji za životom" (1956).

Ostale stvari su, međutim, uprkos slavi, ostale iste.

Kada se vratio u Novi Amsterdam da poseti svoje prijatelje i rodbinu, zatekao je oca, koji je sada bio otuđen od porodice, u lokalnom salonu sa kojim je vodio kratak razgovor u kojem mu je otac priznao samo da mu se dopao film "Šampion" - i to je bilo sve.

Međutim, što se njegove majke tiče, Daglas je uvek bio slab na nju. U srcu svoje karijere, žudeo je za "mogućnošću da pronađe neke projekte koje bi stvarao sam", pa je 1955. uradio nešto što je Burt Lankaster, ali i malo koji drugi glumac u to vreme uradio, i osnovao sopstvenu producentsku kuću, koju je nazvao Brina Productions, po svojoj majci.

Kompanija je proizvela nekoliko najboljih filmova u kojima je Daglas ikada glumio, uključujući "Staze slave" (1957), "Vikinzi" (1958), "Spartak" (1960), "Usamljeni su hrabri" (1962) i "Sedam dana u maju" (1964).

"Kad pomislim na svoju majku, koja nije znala da čita i piše, seljanku iz Rusije, setim se situacije kada sam je odvezao limuzinom do Tajms skvera, zaustavio auto i pokazao joj svoju fotografiju na bilbordu. Ona je samo konstatovala da je Amerika divna zemlja jer me je tu videla, što i jeste", zaključio je svojevremeno Daglas.