Tajne Van Ajkove slike

Posetioci britanske Nacionalne galerije u sali broj pedeset i šest mogu da vide čuvenu sliku. Kada je, sredinom devetnaestog veka, postala deo stalne postavke, da bi je zaštitili od londonskog smoga, sliku su zastaklili i uramili. Taj ram prvi pada u oči. Uzak je i, čini se, ružan. Međutim, ovaj ram odmah pada u zaborav. Čuvari se smenjuju na svakih petnaest-dvadeset minuta. Mnogi su poreklom iz nekadašnjih britanskih kolonija. Sede preko puta slike i stražare. Posetioci dolaze i odlaze. Najviše se zadržavaju baš pred tom slikom. Ne mnogo. Minut-dva. Dovoljno da se mnogo toga vidi.

Slika je poznata. Nije Mona Liza, ali ceo svet zna za nju. Upečatljiva je i vanvremenska. Čak i onaj ko se ne razume u umetnost i nije upoznat sa istorijom slike već na prvi pogled može da oseti njenu privlačnost.

O slici se mnogo pisalo. A opet, i dalje se tako malo zna. Kao da nam uvek izmiče njena tajna. Stojimo pred njom kao pred poslednjim poglavljem u romanu Agate Kristi. Poznati su nam svi elementi, ali ipak i dalje ne znamo rešenje misterije. Nešto propuštamo. Snađite se, kao da nam govore muškarac i žena koje već više od stotinu i pedeset godina zovemo bračni par Arnolfini.

Misteriju ove slike pokušava da nam otkrije Žan-Filip Postel u svojoj knjizi "Slučaj Arnolfini – Tajne Van Ajkove slike" koju je, u prevodu Jelene Mijatović, objavila izdavačka kuća "Službeni glasnik".

Zagonetan, neobično lep i jedinstven portret "Bračni par Arnolfini", koji je bez pandana u istoriji slikarstva, naslikao je Jan van Ajk 1434. godine.

Ili ipak, nije?

Sve što znamo o godini nastanka slike jeste misteriozni natpis koji stoji iznad ogledala na kome, na iskvarenom latinskom, piše "Jan van Ajk je bio ovaj ovde 1434." Odnosno "Jan van Ajk je bio ovaj ovde".

Čak je i potpis dvosmislen. Ne znamo da li je Van Ajk bio svedok događaja ili glavni junak priče.

Zahvaljujući računovodstvenim knjigama s burgundskog dvora o Van Ajku se zna više nego o svim drugim slikarima njegovog vremena, pa ipak mnogi delovi njegove biografije ostaju nerazjašnjeni.

Foto: Promo

Mesto i godina njegovog rođenja nisu poznati. Ne zna se ništa o njegovim učiteljima, kao ni o učenju zanata. Ne zna se sa sigurnošću ni da li su njegova braća Hubert i Lambert i sestra Margaret, za koje se takođe priča da su bili slikari, ikada i postojali. U računima Kancelarije za finansije u više navrata se pominju "izvesna tajna daleka putovanja na koja ga je gospodin slao i o kojima druge zabeleške nije želeo". Gospodin je vojvoda Filip, u čiju službu je Van Ajk stupio nakon smrti holandskog sizerena Jana III Bavarskog.

Na Zapadu se čitavo slikarstvo tog doba svodilo na prikaze iz Biblije. Tek je šezdesetih godina 14. veka nastao prvi svetovni portret za koji se zna. Naslikan vodenom bojom s jajetom na podlozi od gipsa ovaj portret predstavlja francuskog kralja Žana Dobrog. Nakon toga svet slikarstva ispunili su portreti kraljeva, kraljica, vojvoda, vojvotkinja, princeza i prinčeva.

Negde u tom periodu Van Ajk je naslikao sliku "Bračni par Arnolfini". Veruje se da je to prvi portret muškarca i žene koji se nalaze u sobi. Danas se slika naziva tako, ali je njen prvi pisani naziv "Ernul-le-Fen sa ženom".

Ime prvog vlasnika nestalo je u tami istorije, kao i put koji je slika prešla dok se nije našla u kolekciji izvesnog Don Dijega de Gavare, paža na dvoru Filipa Dobrog, štitonoše Šarla Smelog, glavnog trpeznika kod kraljice Huane Lude i dvorskog komornika kod Karla V. Ovaj renesansni čovek sliku je poklonio Margareti Austrijskoj, a koju je nasledila njena nećaka Marija Ugarska. Godinu dana nakon abdikacije Karla V, Marija Ugarska sliku nosi u Španiju. Ovako je slika izbegla "ikonoklastički bes" kalvinista koji su deset godina kasnije uništili more slika po Holandiji i Flandriji. Slika je zatim preživela i požar tokom božićne noći 1734. godine koji je uništio Alkazar u Madridu.

Misteriozne su i okolnosti pod kojima je slika nestala iz Kraljevske palate u Madridu tokom vladavine Žozefa Bonaparte, poznatog i kao Žožo Ispičutura. Isto tako se ne zna kako se slika, godinama kasnije, našla u Engleskoj. Prema legendi, slika je 1815. pronađena u jednoj kući u Belgiji. Navodno je krasila sobu engleskog oficira ranjenog na Vaterlou – potpukovnika Džejmsa Heja - kome se slika dopala, te ju je kupio od svog domaćina pre nego što se vratio u Englesku i prodao je Nacionalnoj galeriji.

Istoričari se dvoume između dva zločina. Ili su je vojnici Žozefa Bonaparte ukrali u Madridu i prodali u Belgiji ili ju je potpukovnik Hej, glavom i rukom, izvukao iz prtljaga Žožoa Ispičuture za vreme bitke kod Vitorije nakon čega je izmislio svoju belgijsku verziju priče.

U svakom slučaju slika se od marta 1843. nalazi izložena u Nacionalnoj galeriji u Londonu.

Nakon što nismo otkrili kada je naslikana i kako se slika našla tu gde jeste, vreme je i da ne otkrijemo i ko se nalazi na njoj.

Foto: Promo

Arnolfinijevi?

Arnolfinijevi su bila izuzetno bogata porodica italijanskih trgovaca poreklom iz grada Luke, u kojem je u to vreme cvetala trgovina svilom. Očevi, sinovi, stričevi i bratanci spominju se u računima brugundskog dvora kao snabdevači dvora tkaninom. Njihovo ime se za sliku vezuje počev od 1857. godine. Te godine su dvojica istoričara umetnosti utvrdili da je glasovna sličnost reči "Ernul –le Fen" i "Arnolfini" dovoljna da od njih napravi jedan te isti patronim. Otada potiče i ubeđenje da slika predstavlja nekog od članova porodice Arnolfini u društvu supruge.

Slikar i njegova supruga?

Prema drugoj teoriji, prvi put iznesenoj 1847. godine, na slici se nalaze Jan van Ajk i njegova supruga Margareta. Mnogi su u slikama na kojima se veruje da je Van Ajk predstavio sebe tražili i upoređivali lice sa ove slike.

Rasprava između pristalica autoportreta i "arnolfinijevaca" traje gotovo dva veka. Nepoznato je i ko je naručio sliku pod imenom Ernl-leFen. Nama ostaju samo pretpostavke.

Tako trenutno stoje stvari.

Šta se nalazi na slici?

Nakon što nismo otkrili kada je slika nastala, kako se našla u Nacionalnoj galeriji i ko se na njoj nalazi, ostaje nam još samo da utvrdimo šta slika ne predstavlja i naša detektivska misterija ostaje nerešena.

Danas dominiraju tri pretpostavke šta ova slika prikazuje.

Rogonja

U propisima iz 1516. i 1524. godine sam naslov slike glasi "Ernul-leFen" i "Arnul fen" i možda na suptilan način upućuju i na samo značenje slike. Sada moramo imati u vidu da se prema tradiciji potvrđenoj još od "Romana o Ruži" i još živoj u Molijerovo doba ime Arnul, Ernul, Arnolf, Arno, Arnifil – kao nadimak davalo prevarenim muževima. Sveti Arnul je bio zaštitnik rogonja, jarčeva, jarčina, prevarenih i povređenih muževa. Za rogonje se govorilo da pripadaju "bratstvu Svetog Arnula", da "stanuju u zdanju Sveti Ernu", da "pale sveću Svetom Arnulu".

U prvom poznatom opisu slike, koji je najbliži trenutku njenog nastanka, spominje se velika slika "po imenu ’Ernul-le-Fen’". Ništa ne ukazuje na to da joj je Van Ajk dao to ime. Jedino je izvesno da je slika tako nazivana između 1434. i 1516. godine.

Da li, dakle, slika prikazuje arhetip građanina koga njegova prelepa i premlada supruga izvrgava ruglu pozirajući s lažnom poslušnošću sa svojim psićem (istovremeno simbolom i bračne vernosti i pohote)? Na to, možda upućuju i Ovidijevi stihovi iz "Umeća ljubavi" koji su se nalazili na, kasnije uklonjenom, drvenom ramu. Stihovi su glasili:

"Obećaj, Šta je loše u obećanju?

Da obeća može svako."

Nije važno šta jedno drugom obećavaju, oni jedno drugo varaju. I ona pobeđuje u toj igri.

Demon

Hajde sada da se usredsredimo na onog psića na dnu slike. Slatki mali grifon je jedini koji nas gleda. Nas koji gledamo sliku. On nas jedini primećuje. Međutim, ako dobro pogledate odraz u ogledalu na zidu, psić se ne vidi. Propust slikara ili namera da nam prenese poruku?

Možda je upravo u tome ključ za rešenje misterije ove slike.

Proučavanje infracrvenom svetlošću nam je otkrilo da za psetance nije bilo pripremne slike. Tako da možda zaista i jeste umetnut naknadno, u cilju uravnoteženja kompozicije slike.

Ili nije?

Ogledalo je oduvek bilo simbol istine. Od Demokrita znamo da ništa ne znamo zato što je Istina na dnu bunara. Na slikama akademista iz 19. veka, bilo da naga čuči u bunaru ili da izlazi iz njega kako bi obasjala čovečanstvo, Istina u ruci uvek nosi ogledalo.

Za ogledalo se kaže da je božije oko: oko na čijoj se mrežnjači urezuje samo opipljiva stvarnost, a ne iluzije, varke, vizije ili privid.

Hajde da pođemo za tim tragom i istražimo kakvu istinu krije Van Ajkovo ogledalo. Na njemu vidimo bračni par. Njemu se nazire lice, ali njoj ne. Skriveno je iza vela. Ogledalo bi moralo da odražava deo njene desne slepoočnice i jedan od dva roga kose ispod providne mrežice. U ogledalu vidimo čak i lica dve prilike u crvenom i plavom. Samo ženinog lica nema. I kakvu to crnu mrlju vidimo u ogledalu? Crna mrlja na mestu ruke koju muškarac pruža ženi? Nešto mračno i nejasno se ocrtava na tom mestu. Kakav je to svetlosni trag koji se nazire oko mesta gde im se ruke dodiruju? Zar, ako je ogledalo konveksno, njihove ruke ne bi trebalo da budu veće u odrazu? A te spojene ruke se i ne odražavaju u ogledalu.

U zbirci fantastičnih anegdota koje je Šarl Nodije sakupio i objavio 1822. godine nalazi se i priča "Doživljaji tetke Melahton". Filip Melahton je, inače crkveni reformator koji je bio Van Ajkov savremenik. U toj priči Melahtonovu tetku posećuje duh pokojnog supruga koji traži od nje da se za njega pomoli i da mu, bez straha, pruži ruku. Pružila mu je ruku i kada ju je izvukla, zaista je nije bolela, ali je bila toliko izgorela da joj je celog života ostala crna.

Kao muškarčeva ruka u ogledalu na slici.

Dakle – žena je avet. Ona je utvara, sablast, prikaza. Umrla je. Duša joj dogoreva u čistilištu. Vraća se na zemlju kako bi od prestravljenog muškarca izvukla obećanje koje joj on daje s desnom rukom podignutom kao da polaže zakletvu. To je taj dim koji vidimo u ogledalu. Ruka mu gori zbog dodira sa utvarom.

Mnogi detalji na slici ukazuju da je žena prikazana na njoj mrtva.

Na lusteru vidimo jednu sveću koja gori. Dan je, a ona gori i to baš iznad muškarčeve glave. Na lusteru iznad njene glave vidimo vosak. Ostatke sveće koja je izgorela. Deset malih medaljona oko ogledala prikazuju Hristovo stradanje i vaskrsnuće. One slike koje se nalaze na muškarčevoj strani prikazuju živog Isusa, a one na njenoj polovini mrtvog.

Iza ženine ruke vidimo izrezbarenu figuru lava koji je u srednjovekovnom slikarstvu bio simbol vaskrsnuća, kao i demonsku figuru polučoveka, poluživotinje, sa nogama jarca, mačijim ušima i ljudskim licem sa grimasom kao simbolom đavola. Dakle, ženina duša rastrzana između Boga i đavola, kao što je slučaj sa svakom dušom u čistilištu.

Gornji vitraž prozora ispunjen je kolutovima od duvanog stakla. Oni se ponavljaju, što nije slučajno jer krug predstavlja božansko savršenstvo.

Ako pogledamo kroz prozor, čiji se odraz vidi u ogledalu, videćemo krovove okolnih kuća. Znači da se soba nalazi na spratu. Gore. Poput raja. Vide se i plodovi trešanja. U "Rečniku mitova u simbola" Džejmsa Hola saznajemo da je trešnja rajsko voće. Hol, takođe, zapaža da se na flamanskom jeziku za narandžu kaže "sinaasappel" ("kineska jabuka") i da u flamanskom slikarstvu ona ima isto značenje kao i jabuka, voćka s rajskog drveta poznanja doba i zla.

Znači, napolju, s naše leve strane jeste raj, simbolizovan drvetom trešnje i kružićima od duvanskog stakla, potom narandžama na ivici prizora.

Sa druge strane, nalazi se žena koja je došla iz sveta mrtvih. Dvadeset i devet perli brojanice na zidu iza muškarca čekaju da ih muškarac okreće među prstima moleći se za spas duše pokojnice.

Par, malih, crvenih papuča u sredini slike nam pokazuju kako je jedna usmerena ka raju, a druga ka čistilištu. Mesto na kome se dodiruju nalazi se tačno na polovini slike, polovini koja odvaja svet živih od sveta mrtvih.

Majčinstvo

Kada je Izabela Portugalska napustila zemlju da bi se udala za Filipa Dobrog, sa njom je krenula njena pratilja koja je nakon udaje postala grofica od Poatjea. Kada je grofica zašla u određene godine ispričala je svojoj ćerki Alijenori o raskoši i etikeciji na burgundskom dvoru u vreme vojvode Filipa. Alijenora je priču zapisala pod naslovom "Počasti na dvoru". Uputstva damama za porođaj zauzimaju više poglavlja i ona se isključivo tiču načina na koje bi porodilje trebalo da nameste sobu.

Čini se da je prilikom opisa Alijenora pred sobom imala upravo Van Ajkovu sliku. To je slika sobe za porođaj. Visoka stolica sa naslonom, fotelja sa sandukom sa prekrivačem i jastucima "na kojoj se sedi kada se dođe porodilji u posetu". Tepih je, takođe, pod obavezno.

Na naslonu visoke stolice vidimo izrezbarenu figuru Svete Margarete (kod nas poznate kao Ognjena Marija) koja je zaštitnica trudnih žena.

Još jedan trag na slici nas upućuje da je u pitanju kuća mladenaca. Ona jedna sveća koja gori usred bela dana. Bio je običaj da se sveća pali u kući mladenaca. Takođe je bio običaj da trudne žene zapale sveću u kući kako bi predupredile da nešto krene po zlu. U Kvebeku se sve do tridesetih godina minulog veka zadržao običaj da se pali sveća ili svetiljka tamo gde će se žena poroditi.

Takođe, ako dobro osmotrite luster iznad ženine glave, iza one dogorele sveće, videćete i delić nove sveće koja još nije upaljena. To bi trebalo da simboliše novorođenče koje je na putu.

Koje je pravo značenje slike?

Ako se odmaknete od slike i pogledate sa veće udaljenosti, primetićete da silueta muškarca i žene ocrtavaju veliko slovo M, ogledalo je slovo O, drvene papuče ispred ocrtavaju slovo R, a blistavobeli rub ženinog ogrtača vijugavo pada i pravi grčko slovo Z.

Morz. Smrt na starofrancuskom.

Onda pogledate male crvene papuče koje oblikuju slovo V.

Vita.

Život. Možda onog deteta koje će se tek roditi.

Shvatate li u čemu je magična privlačnost ove slike? Toliko je mogućih tumačenja i skrivenih značenja i poruka koje nam je Van Ajk ostavio.

Piše: Milan Aranđelović

www.bookvar.rs