Sin legendarnog Čkalje podelio uspomenu iz detinjstva

Autor: <a href="https://en.wikipedia.org/wiki/en:Stevan_Kragujevi%C4%87" class="extiw" title="w:en:Stevan Kragujeviæ">Stevan Kragujeviæ</a> - Prebaèeno s <span class="plainlinks"><a class="external text" href="https://sr.wikipedia.org">sr.wikipedia</a></span> na Zajednièki poslužitelj ., CC BY-SA 3.0, Veza

Bila je treća ili četvrta godina kako smo našim "fićom" odlazili za Kruševac, da tamo sa nanom i dedom i ostalim članovima očeve familije, provedemo leto.

Kod Stalaća je postojao most, preko Južne Morave, kojim su prolazili vozovi, automobili, zaprežna kola i poneki hrabri pešak. Znalo je da se čeka i po sat-dva dok ne prođu svi vozovi.

Jednog leta, šezdesete ili šezdeset prve, ne sećam se tačno, stajali smo u dugačkoj koloni, čekajući da se podigne rampa. Pored nas je prolazila pogrebna povorka. Bilo je puno ljudi. Svi u crnini. Muškarci su nosili kovčeg prema obližnjem groblju. Mnogi su plakali. Uobičajene naricaljke - naricale.

Tada je neko iz povorke primetio oca, kako sedi u "fići". Majka je bila pored, a ja sam sedeo pozadi. Počeli su prvo da se smejulje i stidljivo pokazuju prstom na oca. Onda su počeli glasno da se smeju i prilaze. Otac je otvorio prozor i ozbiljno im izjavio saučešće. E, tek onda je nastalo plakanje od smeha. Cela povorka je opkolila našeg malog "fiću". Otac je morao da izađe. Pozdravljao se sa svima. Ljubili su ga. Hteli samo da ga dotaknu.

I oni muški, što su nosili kovčeg, spustili su ga nasred puta, pa prišli i oni. Neko je imao foto-aparat i slikao oca sa celokupnom pratnjom.

Onda se rampa podigla. Kolona automobila krenula. Pratnja se vratila. Podigla onog mučenika sa prašnjavog puta. Opet se začuo plač i lelek.

A mi smo nastavili put …