Premijera "Blizanci satkani od sna" na Beldoksu: Zatvor, tesne patike i strah od slobode

Ovaj topao film prati nekoliko muškaraca koji izdržavaju kazne u Okružnom zatvoru u Beogradu. Njihove dane ispunjene setom, teškim mislima, razmišljanjima o njihovoj deci i šta ih čeka "napolju", kada konačno izađu van ćelija (ili kako se obično kaže "soba") Centralnog zatvora.

U Centralnom zatvoru (ili Okružnom, kako vam je draže), radost je kada se dobije više mesa u činiji za ručak. Radost je kada dobijete pismo ili fotografiju od nekoga spolja.

Tamo se desi da vam neko bližnji kupi patike vašeg broja i donese vam ih, ali vam one budu tesne, jer nekada nužda natera da se kupuje "odoka".

Radost je kada izađete u šetnju u sivilom ograđenom dvorištu i imate ekipu za fudbal.

Tamo mora da se peva, tamo moraju da se zbijaju šale, jer bez toga ostaje samo ružna tišina a u njoj vi sa svojim mračnim mislima.

I ovo ostvarenje uspeva da nam prenese kako izgleda jedan dan u zatvoru, i da ga pritom estetski i tehnički upakuje kao da su na njemu radili filmski veterani.

Foto: B92.net/S.D.

Zadivljujuće je, čak i neverovatno, to što su autori uspeli da pronađu sagovornike koji ne samo da su nesebično otvorili vrata svojih života i strahova, već su i harizmatični, duhoviti, beskrajno dopadljivi. Ovo su ljudi u koje se zaljubite i koji vas omađijaju svojim prisustvom već prvom rečenicom.

Autori i svi uključeni u ovaj film svojim umećem pružaju odlično "igralište" u kom protagonisti mogu da se istaknu.

Nemanja, Marko i Jovan su toliko šarmantni, a filmski izraz koji prenosi njihove reči je toliko tečan i upečatljiv da morate ponekad da se podsećate da to nisu glumci.

To su pravi ljudi, koji, kako Nemanja u filmu kaže, "na slobodi neće krenuti od nule nego od minusa".

Oni računaju kako mogu da dođu do penzije, svađaju se sa svojim suprugama oko neverstva, pričaju o honorarnim poslovima u stranim državama.

Nije lako gledati ovaj film.

Foto: B92.net/S.D.

Publika mora konstantno sebe da podseća da je "više mesa" u zatvorskoj čorbi luksuz.

Ono što mi percipiramo kao nebitnu svađu između ljubavnika ima kao temelj strah od ostavljanja – jer ako vas neko ostavi dok ste "unutra", niko vas neće čekati "napolju".

Da, neko će nositi te proklete patike, iako ga stežu, jer nema druge.

Ovo nije igrani film u kom glumci tumače izmišljene likove, ovo su ljudi od krvi i mesa, i čak i njihove pošalice među sobom imaju specifičnu funkciju – da se samo nakratko zaboravi koliko problema tek sledi.

Snimiti ovaj film sigurno nije lako. Montirati takođe. Još je teže smejati se uz njega. Humor kojim film obiluje je posebno opor.

Na projekciji je reditelj Šabotić, na naše pitanje da li je želeo da se publika toliko smeje, rekao da "on ne može da utiče na to kako će publika da shvati film", kao i da "nije njihov cilj bio da edukuju publiku".

Ali publici to očigledno treba, kako smeh koji se (nekada primereno, nekada ne) sinoć orio amfiteatrom ne bi nadjačao razumevanje i saosećanje.

Životi pritvorenika i zatvorenika su nama kao društvu nebitne teme. To su nama nevidljivi ljudi koji samo treba da otplate dug društvu i da se vrate na slobodu i "naprave preokret" u svojim životima.

Autori sa protagonistima filma, Foto: B92.net/S.D.

Kao kamen teška rečenica "Srećno napolju", koju Marku poručuju oni koji ostaju unutra dok on konačno završava izvršenje svoje kazne i spakovan odlazi iz zatvora ilustruje sa lakoćom kako društvo zanemaruje "prestupnike". Nekome poput njih ne trebaju sopstvene sposobnosti, pamet ili težak rad da bi uspeli, nego im preostaje samo prevrtljiva "sreća".

Sistem rehabilitacije u Srbiji je toliko dobar da stalno imamo "povratnike" i najčešće oni za to nisu krivi, jer društvo, hteli mi to sebi da priznamo ili ne, sa tihim prezirom posmatra sve one koji su bili na robiji.

Ukus slobode, iako sladak, ipak ostavlja gorak ukus negde u pozadini nepca, jer prostor te slobode se, nakon zatvora, dodatno sužava.

Koliko još slomljenih duša baulja zidinama Centralnog zatvora, zatvora u Sremskoj Mitrovici, Nišu, Požarevcu, Leskovcu, Valjevu, Užicu, Ćupriji, sa svojim pričama. Sa svojim snovima i svojim porodicama, beskrajnim nadama i molitvama. Dok vreme unutar zidina kao da teče unazad, njihova deca odrastaju, njihovi roditelji stare.

A oni sami, kada se nađu "napolju", kreću od nule. Ne, od minusa.

Na premijeru su došli i Jovan i Marko i Nemanja, pozdravljeni najlepšim aplauzom koji je amfiteatar Muzeja Jugoslavije čuo poslednjih dana za vreme festivala Beldoks. A mi samo možemo da se nadamo da će oni, i svi ostali, vrlo brzo, ma koliko to bilo teško, da izađu iz minusa.