Kako preživeti "Gladijatora", "Harija Potera", "Troju" i "Džejsona Borna"?

Razgovarao: Miloš B. Jovanović

Riječanka Klaudija Čermak, duže od tri decenije, stvara i oblikuje digitalne slike i efekte za filmsku industriju. Osim toga, kada joj posao to dozvoli, slika i piše.

Ovih dana, Klaudija je boravila je u Beogradu, gde je na upravo završenoj konferenciji konferenciji - CGA Belgrade 2019, posvećenoj kompjuterskoj grafici, govorila o svom poslu i tome kako preživeti film, advertajzing i post-produkciju, što je i naslov njene knjige (engl. "How to get into and survive Film, Advertising, and TV Post-Production").

Imate uspešnu karijeru koja traje duže od tri decenije. Kako je biti žena u digitalnoj industriji toliko dugo?

"Dobro pitanje. To je pravo čudo! Da budem iskrena, veoma sam ponosna na to što sam uspela da preživim - uprkos svemu. Razgovarate sa ženom koja se porodila šest nedelja ranije, poslednjeg dana na poslu, da bi se na posao vratila posle pet nedelja. Tehnički, vratila sam se na posao pre nego što sam se porodila." (Hahahaha…)

"Bilo je ti uspona i padova, pošto stalno moraš da pratiš napredak tehnologije, dok uporedo radiš i pokušavaš da imaš privatan život. Morala sam da se prilagodim na novi (stari) svet, pošto sam u London otišla da usavršavam engleski jezik u 21. godini. I još pokušavam da ga usavršim, 36 godina kasnije. Detinjstvo i mladost sam provela u socijalističkoj Jugoslaviji, pa sam morala da naučim da funkcionišem u kapitalizmu. Ako ste u školi učili o Marksovom istorijskom materijalizmu, kao što ja jesam, onda znate da socijalizam dolazi posle kapitalizma, pa to kao da je bio korak unazad. Naravno, mi smo odrastali sa idejom o jednakosti i žene su u socijalizmu bile ravnopravne. U kapitalizmu se one i danas bore za svoja prava i jednaku platu."

"Hari Poter" / Foto: Privatna arhiva

Svedok ste digitalne revolucije vizualnih efekata (VFX) i kompjuterske grafike (CGI) u filmskoj produkciji. Kako je to, iz vašeg iskustva, izgledalo na primeru filmova na kojima ste radili, od "Gladijatora" (2000) i "Harija Potera" (2001), do "Džejsona Borna" (2016) i "Noćnih zveri" (Nocturnal Animals, 2016)?

"Možda će zvučati smešno, ali izgleda da je digitalna revolucija jednaka podeli rada. Kada smo radili na 'Gladijatoru' naš tim je bio veoma mali, svi smo radili na većem broju zadataka i svi smo bili vezani za to što smo radili. Od tada su se uloge u našem poslu suzile i postale visoko specijalizovane. To je stvorilo nove mogućnosti za mlade umetnike i otvorilo pozicije koje ih uvode u posao, pa se to može smatrati pozitivinim."

"Ja sam, međutim, uložila dosta truda da moje veštine budu što šire. Zato bih savetovala nove generacije digitalnih umetnika da rade isto tako, posebno zbog toga što svet koji se konstantno menja od nas zahteva da budemo fleksibilni."

Rekli ste da vizualni efekti mogu da budu pravi izazov, ali i da predstavljaju problem, kao i da ste vi osoba koja voli da rešava probleme. Šta vam je do sada predstavljalo najveći izazov u stvaranju lepih slika?

"Volim da rešavam probleme, u razumnom obimu. Najveći izazov su mi bile zamene lica. Pošto je Oliver Rid umro tokom snimanja 'Gladijatora' morali smo da kreiramo novo lice koristeći do tada snimljeni materijal, kako bismo imali kontinuitet lika u filmu. Postojale su razlike u izgledu njegove brade, od snimka do snimka. Takođe, trebalo je neke njegove kadrove snimljene danju promeniti u noć. U drugom, televizijskom projektu, 'Virtualna istorija' (Virtual History) morali smo da zamenimo lica Hitlera, Staljina i Ruzevelta pomoću CG-a. Integrisanje kompjuterski generisanih lica sa živim snimcima uvek je izazovno."

"Gladijator" / Foto: Privatna arhiva

Koji je najveći problem koji ste imali tokom karijere?

"Najveći problem mi je bila mogućnost da se izrazim kao umetnik. Mnogo je razloga za to. Kada sam počela, bavila sam se dizajniranjem, režijom i postprodukcijom uvodnih špica i reklama za televiziju. To je bilo veoma kreativno, pošto sam ja bila ta koja sam smišljala ideje i stvarala sadržaj. Kada sam prešla na VFX, sadržaj je postao nešto što stvara neko drugi. Zbog toga sam svoju kreativnu stranu pokušavala da zadovoljim slikanjem i pisanjim, što zbog vremena koje provodim na poslu nije uvek moguće. Mislim da je to najveći izazov sa kojim se suočavamo kao umetnici, jer nema smisla to što u vreme tolikog tehnološkog napretka mi radimo sve duže i duže. Ja veoma verujem u pravilo tri osmice: osam sati rada, osam sati sna i osam sati za prijatelje, porodicu i sebe. Svet bi bio mnogo bolje mesto kada bi svako imao posao."

Kako vam izgleda VFX / CGI scena u Srbiji i regionu?

"Pratim sjajan sajt VFX Serbia, koji promoviše srpske talente. Veoma mi se sviđaju neverovatne stvari koje rade ovdašnje kompanije, kao što je 3Lateral. Zaista je neverovatno to što rade umetnici kao što su Darko Marković i Sava Živković, koji uspevaju da stvore vrhunski sadržaj i da ostanu svoji u tome. Srbija ima veliki potencijal, jer je prepuna talenata. Konferencija CGA Belgrade okuplja najvažnje ljude iz celog sveta i na to treba da budete veoma ponosni. Ono što je, takođe, privlačno u Srbiji su troškovi života. Umetnici na zapadu moraju da rade vrlo naporno da bi platili račune, a to ubija kreativnost."

Kakva su vaša iskustva u radu sa kolegama iz ovog dela sveta?

"Prva osoba koju sam upoznala pre 17 godina bila je Jelena Stojanović iz kompanije Double Negative, jedne od najboljih za vizualne efekte na svetu. Aleks Pejić je takođe u Londonu, i Miloš Milošević koji je osnovao VFX Serbia, kao i mnogi drugi umetnici. Mislim da su ljudi iz našeg regiona veoma popularni na zapadu zato što su, istovremeno, kreativni i vrlo vredni. To je zasluga naših škola. I roditelja."

"Girl On A Bicycle" / Foto: Privatna arhiva

Radite li sada na nekom novom filmu ili ste se posvetili nečem drugom?

"Poslednje dve godine predajem VFX kompoziciju u Escape Studios u Londonu. To je jedna od najboljih VFX škola u svetu, koja ima odličan rezultat kada je broj studenata koji počnu time da se bave u pitanju. A razlog je to što svi predavači dolaze iz profesije i tačno znaju koje su veštine za njega neophodne."

"Pošto je to stalan posao, on ne ostavlja mnogo prostora za istovremeni rad na velikim produkcijama. Međutim, mi u sopstvenoj produkciji radimo sa studentima, čiji su kratki filmovi ove godine osvojili mnogo nagrada. Radimo i filmove u dobrotvorne svrhe. Takođe, radim i kao supervizor na drugim produkcijama. Pre svega toga, jedan od mojih poslednjih projekata je bio 'Black Mirror' za Netflix."

Na osnovu iskustava iz svoje bogate karijere, šta biste mogli da kažete onima koji žele da se bave vizuelnim efektima i kompjuterskom grafikom?

"Najbolje bi bilo da počnu sa nekim dobrim i priznatim kursom. Naravno, softver se može naučiti i neke veštine steći i putem tutorijala sa interneta. Razlika je u tome što etablirani kursevi, osim osnovnih veština, nude i praktična iskustva i veštine iz prakse, koje nekada mogu biti značajnije od samog poznavanja softvera." Volite da stvarate lepe slike, kako digitalne, tako i one na platnu. Za koju sliku, koja nije "izašla iz kompjutera", biste rekli da je najlepša?

"Volim dosta umetnika iz perioda renesanse, ali ako bi morala da izaberem samo jednu sliku, po lepoti i po svom značaju, to bi morala da bude 'Sloboda predvodi narod', koju je Ežen Delakroa naslikao 1830. godine."