"Devedesete u Srbiji su jedan izuzetno teatralan sociopsihološki fenomen"

Prekidajući nabrajanje, reditelj konstatuje da su "devedesete u Srbiji jedan izuzetno teatralan sociopsihološki fenomen".

Ova konstatacija je dragocena jer u diskurs uvodi pitanje: šta umetnost ima od te "stvarnosne" teatralnosti, i šta je u tom smislu kreirano u sferi umetnosti. Ne možemo reći da nije bilo umetničkih dela koja su se direktno bavila temom ove istorijski značajne decenije.

U našim filmovima, pozorišnim predstavama i proznim delima, raznim dokumentarističkim interpretacijama tih događaja, mogli smo da vidimo sve nabrojano, pa još i kanistere sa benzinom na ulicama, rejv žurke, sveprisutno oružje, prostituisanje, itd. Ali mi i dalje imamo osećaj da izostaje pravi izraz za ono što smo devedesetih preživeli.

U umetničkom domenu uvek iznova imamo utisak da u slici tog perioda nešto nedostaje, uprkos trudu da se iscrpi sav spektar događaja koji su nam iz tog vremena poznati; kao da je stvarnosti već dovoljno, a umetnosti i dalje premalo. Možda zbog toga što smo zanemarili estetsko merilo da je "razlika između umetnosti i realnog događaja – apsolutna", kako kaže T. S. Eliot.

Navodeći primere iz tradicije, od Agamemnona, Odiseja, Julija Cezara do Otela, itd, Eliot želi da kaže da "impresije i iskustva koja su važna za pojedinačnog čoveka nemaju mesta u poeziji, a da ona koja su važna za poeziju ne moraju da igraju značajnu ulogu u iskustvu pojedinca koji ih je doživeo".

Ova zapažanja o razlici između umetničke i istorijske istine, indivdualne, plutajuće, neodređene (floating) emocije, profesor Boško Milin je sažeo u kratku pohvalu Goranu Milenkoviću: "Dragi Gorane, drama je mračna kao i svet u kojem živimo, ali on nije umetničko delo, a Vaša drama jeste".

Možda je uspeh Gorana Milenkovića u tome što je izbegao da odmah reaguje na dešavanja koja su se mnogima činila "kao stvorena" za urgentno umetničko oblikovanje (jedan naš film o bombardovanju je sniman dok je bombardovanje još trajalo). Možda je upravo pisanje sa vremenske distance i svesno odmicanje od detaljnog reprodukovanja stvarnih, isuviše dobro poznatih događaja, razlog što najzad dobijamo jedno izuzetno dramsko delo o već dosta ispošćenoj temi.

Umesto pokušaja da obuhvati celokupno događanje devedesetih (za šta bi bila potrebna romaneskno složena struktura) Milenković se opredelio da prikaže svega nekoliko tipičnih situacija i likova.

Pred nama je samo pet likova: dve majke likvidiranih kriminalaca, supruga i kćerka večno odsutnog muža i oca, te ljubavnica ubijenog sudije / političara / pripadnika kriminalnog klana; a sve se odvija u tri situacije, prikazane u samo šest scena.

Ovde se skoro može govoriti o "odsustvu sižea", kao što je, pišući o Aleksandru Popoviću, primetila Mirjana Miočinović – "kao da je komad nastao ni iz čega". I kod Milenkovića je, kao kod Popovića, sve usmereno na zbivanje omeđeno scenom, svi određujući događaji dešavaju se (ili su se već desili) izvan nje.

Na sceni je samo njihov odjek u dušama likova. I pokazuje se da je to i više nego dovoljno, jer piscu uspeva da isključivo kroz dijalog izgradi ni malo jednostavan zaplet, ali bez digresija i deskripcija, „dakle svega onoga što autentičan pozorišni prostor ne trpi“ (Miočinović).

Istovremeno, uprkos izostanku deskripcije na planu događanja Devedesete imaju dokumentarnu vrednost, ali, kako primećuje reditelj Savin, „s druge strane imaju i odmak od dokumentarizma u svojevrsnu estetiku“ (...)

U svakom segmentu drame u prvi plan izbija „crnohumornost i sarkazam, a istovremeno i Milenkovićeva sposobnost da dočara tragiku“ (Savin). Кomad Devedesete Gorana Milenkovića (prvobitni naziv: Laka nam zemlja) upućuju na to da se pisac osalanja na tradiciju tragikomedije karakteristične za period moderne u svestkoj drami, koja je imala značajne predstavnike u srpskom pozorištu – od Popovića i Simovića, pa unazad sve do Nušića i Sterije. Ovaj nov, autentičan i rekli bismo pesnički glas, nedostajao je našem savremenom dramskom stvaralaštvu.

Slavko Milanović