"Da je muškarac, rekao bih za Drinku da je samuraj"

Film je nastao prema ispovesti beogradske krojačice Drinke Radonjić, jedne od 500 majki, žrtava poznate afere krađe beba iz porodilišta, a koju tumači Snežana Bogdanović.

"Za ovu priču sam se zainteresovao još pre nego što mi se rodila ćerka i znao sam da ne smem da dozvolim da se to i nama desi. Nakon toga se ta tema pojavljivala u novinama s vremena na vreme, više kao rubrika verovali ili ne. Kada sam pročitao prvi članak o krađi beba, nisam bio siguran da li mogu da verujem u to, onda je ista priča počela da se pojavljuje u mnogo ozbiljnijim novinama i počeo sam da skupljam te članke. 'Politika' čak ima ceo folder 'Krađa beba'", ispričao je Terzić u intervjuu Tanjugu.

Onda je sasvim slučajno odneo pantalone da mu se skrate, upoznao Drinku, saznao za njenu priču i dobio okosnicu za scenario.

"Intervju sa Drinkom je trajao oko dva sata. Kada se završio, bio sam toliko uznemiren i uzbuđen da sam joj rekao: Mogu li ja vas da zagrlim? Ja mislim da ste vi najhrabrija osoba koju sam upoznao u životu. Drinka je veoma hrabra, ponosna, mirna. Da je muškarac, rekao bih da je samuraj", istakao je Terzić.

Foto: Tanjug/Tanja Valiè

U filmu su zapravo napravili poslednji čin njene potrage u koji su utkali mnogo elemenata iz njene 20/godišnje potrage za sinom. Terzić priznaje da je imao veliki problem da priđe toj temi i odlučio je da želi da snimi film o Drinkinoj unutrašnjoj borbi.

"Ona zna da tu bitku neće dobiti i dalje se bori. Bori se za svoje dostojanstvo. Ona u filmu i na kraju mog intervjua kaže: 'Ja samo želim da znam istinu'. To je borba za ljudsko dostojanstvo, za pravo da se bude majka, da se živi kao normalan svet", objasnio je reditelj.

Tegobnu tišinu u filmu povremeno prekida glasan zvuk šivaće mašine.

"Na početku sam mislio da uz pomoć šivaćih mašina napravimo, uslovno rečeno, muzičku podlogu. U procesu istraživanja sam imao muziku, pa sam je izvukao, jer sam shvatio da mnogo strašnije i sirovije vi doživite tu emociju ako je ne iscrtavate muzikom. Onda svako doživi tu emociju kao svoju, a mislim da je to poenta", pojasnio je Terzić.

Foto: Tanjug/Tanja Valiè

Istu funkciju imaju i duge šetnje glavne junakinje polupustim gradom.

"Taj Novi Beograd je takav da, koga god da stavite u njega, on je tog trenutka usamljen. Sve te stvari su pomogle da se uvučete u njenu unutrasnsju borbu. Kamera joj nikada nije iza leđa, uvek je gledamo u oči i moj pokušaj je bio da preko njenih očiju prenosim sve što ona oseća", rekao je autor.

"Ana, što je Drinkino ime u filmu, uvek je najtamniji deo kadra sve do susreta sa sinom, kada jedini put nosi belo i jedini put se osmehne. Sve su to sitne stvari koje neko primeti, neko ne, ali doprinose emotivno užasno snažnom utisku koji ta žena nosi sa sobom", konstatovao je Terzić.

Kaže da su "Šavovi" mala priča i da su stalno sebi govorili manje je više, da nije želeo da cela priča ide preširoko, da obuhvata elemente sistema, pravosuđa.
“Mi svakodnevno imamo kontakt sa sistemom, nebitno od vlasti, sistem postoji i menja se, a nekako je uvek isti i na našu štetu. Taman kada pomislite da smo došli do nečeg dobrog, on mutira kao neki virus. Tako je i u filmu, vi ga osećate, on preti, sveprisutan je, ali ono što je važno jeste da, kao što se Ana bori za ono u šta veruje, tako i mi moramo da se borimo za ono u šta verujemo. Mi smo verovali u ovu priču i u ovaj film", istakao je Terzić.

Na pitanje da li film može da utiče na nekog tamo običnog čoveka, gledaoca i svedoka, Terzić kaže da se nada, a da bi Drinka rekla da od toga nema ništa.
“Ja se nadam da postoji neka pametna glava koja će da kaže - hajde da rešimo ovo, hajde da kažemo strašno je, ali dete vam je umrlo, ili strašno je, ali dete vam je ukradeno i da oni koji su to učinili budu smešteni tamo gde treba. Samo neko treba da zagrebe površinu, da očisti tu ulicu koja je postala previše prljava”, rekao je Terzić.