"Ratna generacija nosi traume, generacija posle - preuzima frustracije"

Razgovarao: Miloš B. Jovanović

Priča prati rad pozorišnog reditelja Olivera Frljića na predstavi "Aleksandra Zec", koja se bavi nerešenim slučajem ubistva dvanaestogodišnje devojčice srpske nacionalnosti u Zagrebu u zimu 1991. godine. Frljić se tog slučaja dohvatio četvrt veka kasnije postavljajući ga na scenu Hrvatskog narodnog kazališta u Rijeci. Njegove probe, za sve koji u njima učestvuju, postale su kolektivna psihoterapija.

Filmska priča Nebojše Slijepčevića nastala je iz rediteljeve potrebe da istraži, kako sam kaže, "paralelno egzistirajuće narative u Hrvatskoj", prema kojima pre više od dve decenije završeni rat u toj zemlji i dan-danas na njene građane ostavlja posledice i podstiču podele među njima.

Iz začaranog kruga takvih odnosa, Slijepčevićeva priča se sa Frljićeve predstave okreće ka dvanaestogodišnjoj Nini, kroz čiju životnu priču se prelamaju posledice postratnih životnih trauma podeljenog hrvatskog društva.

Krenuli ste od potrebe da ispričate priču o paralelno egzistirajućim narativima u Hrvatskoj, da biste na kraju ispričali priču o Nini. Da li je priča o Nini uspela da odgovori na prvobitnu temu?

"Delimično da, iako je sasvim sigurno tu ostalo dosta toga neispričanog. Ali, po meni je to jedna od velikih priča o činjenici da su se Hrvatska i njeni građani tako rascepili devedesetih. Tu ima jako puno priča, koje neću ni da počinjem da nabrajam… Moju znatiželju za ovu temu 'Srbenka' je zadovoljila."

Oliver Frljić nije glavni lik, ali je bitan deo cele priče. Njegov postupak i način rada sa glumcima u očima gledalaca stvaraju iluziju da se njegovi glumci njemu samom suprotstavljaju, iako je to samo deo njihove 'igre' tokom rada na predstavi.

"Prvi put sam bio svedok Oliverove metode na tim probama. Oliver glumce vadi iz njihove zone komfora i tera ih da skinu maske i više nego što bi oni hteli, i na taj način dobija na autentičnosti i relevantnosti. Kada idu da rade sa Frljićem glumci znaju sa kim idu da rade i šta će on od njih tražiti."

Nebojša Slijepèeviæ / Foto: Dule Jelen

A to izgleda i kao psihoterapijski i autopsihoterapijski postupak. Nina je u vašem filmu prvo posmatrač, a kasnije postaje glavni akter. Da li je možda, prolazeći kroz Frljićev psihoterapeutski postupak, Nina prošla i kroz neku svoju ličnu psihoterapiju?

"Rekao bih da je za Ninu to bio završetak jednog procesa. Te dve koordinate koje određuju njeno pronalaženje identiteta su stavljene u film. Prva tačka je kada je, sa sedam godina, saznala da je Srpkinja u Hrvatskoj i kada je pokušala protiv te činjenice da se bori rukama i nogama, na sve moguće načine. Druga tačka na tom pravcu je završna tačka tog vektora, kada ona tokom filma, odnosno tokom predstave, javno preuzima svoj identitet, iako to nije morala da uradi."

Nina je dete rođeno posle 2000. godine. Ratne rane, možda, još nisu zalečene, ali bi se moglo pretpostaviti da bi ona trebalo da ima sve preduslove da ne bude žrtva posledica rata i ratnih trauma. Drugo, ona odrasta u Rijeci, koja ipak važi za tolerantniju i "pitomiju" sredinu kada su međunacionalne tenzije u pitanju.

"Da, ali ja mislim da taj problem nije lokalan. Nije poblem u dečaku iz razreda koji je nju izvređao... budalu nađeš bilo gde. Problem je to što ceo javni diskurs, ne samo u Hrvatskoj već sve više u celom zapadnom svetu, postaje takav da za govor mržnje i netrpeljivosti nema nikakvih sankcija. Konkretno, u Hrvatskoj jedan od najekstremnijih novinara, koji u svojim emisijama stalno koristi govor mržnje, bude počasni gost na inauguraciji predsednice. Osuđeni ratni zločinci budu pozdravljani od ministara na nekakvim skupovima, i tako dalje... Šalju se poruke koje su inidrektne, ali vrlo jasne ako ih ljudi dekodiraju na način koji je negativan po manjine."

"Srbenka" se svakako može gledati u nekom univerzalnom ključu, ali se ipak čini da je ona više "lokalno univerzalna". Frljić, na primer, priča o svom ocu, koji nije u stanju da prevlada takvo ratno, konfrontirajuće stanje svesti. Ipak, on je odrastao čovek koji može snagom argumenata da mu se suprotstavi. Ovde je reč o devojčici i njenim drugovima od tek 12 ili 13 godina. Zbog čega su mlade postratne generacije toliko zatrovane?

"Mislim da u generaciji koja je rođena nakon rata postoji klica puno agresivnijeg šovinizma, nego u samoj generaciji koja je prošla rat. Ratna generacija nosi traume, ali isto tako ima i stravično iskustvo rata. Ja ne verujem da, ko god je jednom bio u ratu, bez obzira ne to koliko bio ispunjen frustracijama i mržnjom, želi ponovo da ratuje. Ali, generacija posle preuzima nerešene frustracije od svojih roditelja, a istovremeno nemaju lično iskustvo rata. Nije slučajno što se na Balkanu ratuje svakih, ne znam, pedesetak godina. To je taman dovoljno vremena koliko je potrebno da stasa sledeća generacija i da preuzme dominantan model."

Oliver Frljiæ / Foto: Printscreen YouTube/SlobodnaZona

Na tribini posvećenoj vašem filmu, održanoj tokom festivala, pisac Miljenko Jergović je, obraćajući se beogradskoj publici, istakao da mi ovde "nemamo pravo da se identifikujemo sa filmom". U Srbiji sigurno postoje oni koji bi, namerno pogrešno tumačeći "Srbenku", želeli da zloupotrebe njenu univerzalnu poruku?

"Svakako. Ja sam svestan toga od prvog trena. Ne samo da sam svestan, nego mislim da se to već i radilo. U tabloidima prvenstveno, na internetu. Čim se film pojavio, čim je javnost postala svesna postojanja filma i čim sam dao prve intervjue hrvatskim medijima, desile su se dve stvari. S jedne strane, ultradesničarski portali u Hrvatskoj su počeli da napadaju mene i film, sa stanovišta nepoznavanja materije kojom se film bavi i samog postojanja filma. To je baš bilo 'pucanje naslepo'. Istovremeno su, rekao bih euforično, srpski tabloidi počeli da prenose moje intervjue stavljajući senzacionalističke naslove u stilu 'Biće zabranjena premijera u Zagrebu'. Čiste izmišljotine."

"Isti taj film u Srbiji može da se interpretira kao potvrda narativa koji postoji u Srbiji. Za neke desničare on će biti potvrda teze da su Srbi još uvek jedine žrtve. Moram da priznam da sam vrlo oprezno pristupio premijeri u Srbiji. Imali smo ponuda sa raznih strana da prikažemo film, ali mi je Slobodna zona bila jedini izbor, iz puno razloga."

Vaš film je jedan od dokaza da male kinematografije mogu na izuzetan način da se bave velikim temama.

"Ja sam film radio sa velikom željom da napravim strašno lokalan film, koji neće razumeti niko ko nije razume naš jezik, a do kraja ga neće razumeti niko ko nije hrvatski državaljanin ili Hrvat. Mislim da je to jako bitno za nacionalne kinematografije, da se bave lokalnim temama, pogotovo male kinematografije kao što su naše, jer se niko drugi njima neće baviti. Onda se desio taj paradoks, da film za koji sam mislio da će biti najmanje razumen vani, od mojih filmova, najdalje stigne. Ali, koliko god taj fim dobio nagrada u inostranstvu, koliko god dobrih kritika i intrpretacija bilo, mislim da ono što je srž tog filma mogu dubinski razumeti samo ljudi koji žive u Hrvatskoj, pa i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini." Iz onoga što čini suština priče "Srbenke" moglo bi se ispričati mnogo različitih priča, kako lokalnih tako i globalnih. Kako gledate na mogućnost da iz vašeg filma nastane igrani film?

"Sigurno da bi mogao. Ja sam se i igrao tom idejom. Postoji neka ideja da je dokumetarac prvi korak, pa da onda ideš u igrani film. Ja mislim da je dokumetarni film vrhunac filmske umetnosti. Ne mislim da bi iskorak u igrani fim bio korak napred. Ali zašto je meni on potreban? Sa jedne strane, iz filma u film, imam potrebu za sve više intervencija, da imam veću kontrolu, što je za dokumetarni fim, kako ga ja vidim, loše. Dokumetrni fim je kao vožnja autombila po ledu, otprilike. Ti si za volanom, ali moraš da poštuješ to što si na ledu."

"Film uvek ima posledice na svoje protagoniste. I dok sam ja profesionlac i glumci su profesionalci, ljudi koji su protagonisti dokumetarnog filma nisu. Oni imaju neki drugi život. I onda se uvek nalaziš u rascepu. Želiš da napraviš film koji je gledan i uspešan, a sa duge strane misliš da li je to dobro za ljude koji su u tom filmu, jer dokumentarni fim najviše voli da prikaže ono što ljudi najviše vole da sakriju!"