50 godina od studentskih protesta u YU: Koji su naši ideali danas?

Piše: Marko Subotić

Godine koje promene svet naizgled dolaze iznenada. Čini nam se da se odjednom odigra neki dogadjaj koji toliko utiče na naše dalje sudbine pa u početku nismo ni svesni poteza koji su povučeni da bi se nešto zbilo. Tako nam je izgledala i ekonomska kriza iz 2008. napad na Njujork 2001., itd. Samo ta dva dogadjaja iako nemaju veze sa Srbijom značajno su uticali na živote gradjana u ovoj zemlji.

Tako je oduvek. Na primer, i pre 50godina kada se informacije nisu ovako brzo razmenjivale kao danas, znalo se šta se dešava u svetu. Godine 1968. su ljudi u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji čitali i slušali o dešavanjima u Evropi, Americi, Vijetnamu. Znali su da je ubijen Martin Luter King, bili ogorčeni zbog atentata na Rudija Dučkea u Nemačkoj, divili se ustanku u Parizu, a sve zbog toga što su i oni bili nezadovoljni svetom koji su njihovi roditelji stvorili posle II svetskog rata.

Te 1968. godine Jugoslavija je bila treća u svetu po broju studenata u odnosu na broj stanovnika. Studentski domovi su bili prenatrpani, učionice takođe, standard nije bio na zavidnom nivou. Gledali su kako se jedan krug “partijskih drugova” bogati, kako se stvaraju klasne razilke u zemlji jednakih, tek kako zbog privredne reforme iz 1965. godine mnogi ostaju bez posla, a dosta njih i odlazi na rad u inostranstvo. I svi su negodovali, ali ćutali. Slušali o protestima u Parizu i patili što na isti način studenti i radnici ne ustaju u Jugoslaviji.

Ali onda, iznenada, bez da je iko očekivao da će tako početi, jedne večeri 2. juna u Studentskom gradu u Beogradu kreće ono što su kasnije zvali lipanjska (junska) gibanja. Dovoljno je bilo da se, zbog promenjljivog vremena, jedna predstava koja je trebalo da bude održana na otvorenom u Studentskom gradu, premesti u zatvoreni prostor i da neko odluči da prednost na ulasku imaju brigadiri, pa tek onda ostali. Takvu odluku studenti nisu mogli da progutaju jer su na svojoj koži osetili te društvene podele. Počelo je negodovanje, bacanje kamenica, sukob sa redarima intervencija milicije i opaljena je kapisla zbog koje će se narednih 7 dana zatresti državni vrh, partija i ceo sistem u tadašnjoj Jugoslaviji.

Sukob studenata sa policijom trajao je cele te noći, preneo se i na sutrašnji dan kada su studenti krenuli ka centru Beograda s namerom da dođu do Skupštine Jugoslavije. Tadašnji politički vrh Srbije, Beograda i partije pokušao je da zaustavi studente. Kod podvožnjaka koji više ne postoji, nedaleko od SIV-a okupili su se najviši politički zvaničnici. Danas bi to bilo čudno, ali tada je lično ministar unutrašnjih poslova komandovao policiji, a predsednik skupštine pregovarao sa studentima. Bila je to za sistem neviđena situacija jer su strahovali da studenti žele da ruše režim. Nije ni čudo da su počele da se šire dezinformacije da oni zapravo žele da upadnu u Skupštinu i zauzmu je. Taj strah sistema je možda i doveo do nove intervencije policije, koja, kažu učesnici je bila iznenadna I neočekivana jer su I dalje trajali pregovori studenata I predstavnika vlasti. Zbog toga je i tadašnji visoki funkcioner Miloš Minić dobio batine od policije.

Akcija polcije nije bila ništa brutalnija u odnosu na one tokom protesta 90-ih. Batine su dobili i studenti i profesori i političari. Niko nije nastradao. Ali je tada, u to vreme, bila neviđena. U tom haosu niko se nije setio da spreči objavljivanje vesti, pa su kontrolisani mediji javili da je policija intervenisala protiv studenata što je izazvalo nezadovoljstvo javnosti. Studenti su se povukli na svoje fakulteta, okupirali ih, dekani su im predali ključeva i nisu želeli odatle da se povuku dok im se ne ispune zahtevi.

A tražili su bolju državu, jednakost. Želeli su bolje uslove života, posao za sve, besplatno školovanje. Zahtevali su pad crvene buržoazije, kneževa socijalizma. Nisu hteli da menjaju državni vrh. Na svojim protestima su nosilili Titove slike. Nije bilo nacionalizma, Beogradski univerzitet su proglasili Univerzitet Karla Marksa. Bili su levlji od levog. Bili su istinski socijalisti i videli su mešetare koji su socijalizam koristili za svoje dobro.

Marko Subotiæ

Slična dešavanja počela su i u drugim studentskim centrima. Sarajevo, Zagreb, Ljubljana su ustali i podržali beogradske kolege. Manjeg intenziteta su bili protesti u tim gradovima, ali dovoljno jaki da zabrinu tadašnju vlast. Nisu bili teatralni kao u Beogradu jer nisu imali Dragoljuba Mićunovića koji je kao profesor stao ispred studenata niti glumca Stevu Žigona da svojim govorom pokrene masu. To je bilo vreme kada je zbog ideja koje su studenti isticali bilo čast se naći u Kapetan Mišinom zdanju i govoriti pred njima. Svi koji su nešto značili u javnom životu od Desanke Maksimović, Duška Radovića, Mire Stupice dolazili su na proteste ili poput Branka Ćopića ostavljali novčanu pomoć. Jedna humoreska se prepričavala tih dana. Kada su dobili informaciju da će tenkovima krenuti na studente, glumac Gidra Bojanić, koji je zaradio novac igrajući u vesternima u Italiji, javno je obećao studentima da će im kupiti tenk.

Unutar fakulteta, raspravljali su o tome kako treba da izgleda država, na koji način da se spreči bogaćenje jednih a siromaštvo drugih. Pokušavali su da privole i radnike da im se pridruže, ali sistem se posle prvobitnog šoka konsolidovao pa je sprečio kontakt radnika i studenata.

Ideali su ih vodili da 7 dana, 24h brane svoje stavove i ne odustaju. Čekali su promene koje je jedino mogao da donese Tito. A on je bio van Beograda. Sedeo je na Brionima i dobijao informacije, ali nije reagovao. Ćutao je, što je dodatno bunilo studente, ali i tadašnje partijske funkcionere. Ipak, u Beoograd je morao da se vrati zbog dolaska indijskog predsednika, pa je 9. juna uveče održao sastanak sa predsedništvom Jugoslavije. Kažu da je bio ljut, da je govorio da ulica ne može da menja sistem te da će svi biti kažnjeni. Ali onda je veoma lukavo izašao u javnost govorom kojim je praktično podržao studente, rekao da je 90 odsto njih poštena omladina koju je sistem zaboravio jer su mnogi videli korist od kapitalizma. I pogodio je u metu. Ovacijam je pozdravljen njegov govor, zaigralo se kozaračko kolo, studenti su shvatili da su pobedili i njihova revolucija je završena. Ali ne bez konsekvenci.

Nedugo zatim, mnogi lideri protesta ostali su bez pasoša, među njima i Sonja Liht. Dragoljub Mićunović i još 7 profesora isterano je sa fakulteta, neki političari su smenjeni i odustalo se od privrednih reformi iz 1965. što je, smatra Latinka Perović, bila ogroma greška.

Revolucija u Jugoslaviji, kao ni ona u Parizu ili Berlinu, kažu istoričari, nije uspela ali je pokrenula promene i modernizovala svet. Najveći pobednik u Jugoslaviji bio je Tito, kome je kasnije te godine u prilog išao i upad trupa Varšavskog pakta u Prag da smiri bunt mladih u svojoj zemlji.

Ideal s kojim su vođeni protesti 1968. godine za mlađe generacije danas je čudan. Danas se delimo po svakom osnovu, ne slušamo i mrzimo protivnike a tada su ih vodili samo ideali i želja da se stvori bolji svet, dobar za svakoga. Koji su naši ideali danas?