"Snimila sam ličan i delikatan film"

Snimanje filma "Ajvar" trajalo je pet nedelja na tri različite lokacije, najviše u Beogradu, pa potom u Užicu i Stokholmu.

Ana Marija Rosi (45) napominje da je pokušala da snimi intimnu, ali delikatnu priču.

"Film govori o raskidu...o kraju jednog braka ljudi mojih godina. Bavila sam se ličnom temom, ali se nadam će 'Ajvar' biti univerzalna priča o ljudima koji treba da prežive kraj jedne ljubavne veze", kaže Ana Marija Rosi.

Ajvar iz naslova ostvarenja, kako kaže rediteljka, ne predstavlja gastronomski specijalitet iz Srbije, iako ga ima u filmu.

"Ajvar je metafora i nešto što je prepoznatljiv element svakog izbegličkog i emigrantskog života sa ovih prostora. Ne poznajem nikoga ko je otišao iz Srbije ili Balkana, a da nije pakovao i nosio ajvar na svoje odredište. Ajvar je i naš koren identitetski i usud, ali i dramaturški element u filmu", kazala je Ana Marija Rosi.

Naša cenjena rediteljka napominje da u poslednjih nekoliko godina imamo mnogo evropskih autorskih filmova koji govore o otuđenosti.

"Ne mislim da sam se bavila otkrivanjem tople vode, jer znam da ima mnogo ostvarenja na tu temu, ali važno mi je da sam snimila film koji govori o nečemu što mene u ovom periodu mog života ozbiljno dotiče" kazala je rediteljka Rosi.

Momenat kada reditelj sazna da je njegov film dobio novac na konkursu, prema njenim rečima, predstavlja najuzbudljiviji trenutak na samom početku nastajanja ostvarenja.

"Nakon toga spadne adrenalin jer smo prinuđeni da jurimo još novca. Bavimo se nekim prizemnijim stvarima kako bi uopšte ušli u snimanje. Pošto smo snimali malu intimnu priču, nije bilo mnogo pompe na samom setu, jer smo uglavnom izbegli 'padobrance' koji dolaze na snimanje radi zabave", kazala je Ana Marija Rosi.
Sergej Trifunović i Nataša Ninković u filmu "Ajvar" igraju ljude koji su u srednjim četrdesetim, žive u inostranstvu, dolaze u Srbiju pred praznike i svesni su da im se bliži kraj emotivne veze.

Njih dvoje su zapravo predstavnici generacije koja je preživela zgusnutu istoriju na prostoru nekadašnje Jugoslavije i tehnološku revoluciju kojoj su da bi preživeli morali da se prilagode.

Sama rediteljka je sličnih godina kao glavni protagonisti filma i napominje da je ta generacija imala najbolje i najgore od onog što je za dosadašnjih četrdesetak godina života mogla da pokupi.

"Sa jedne strane je to blagoslov jer si imao nešto dobro što pamtiš, a sa druge strane za reditelja je blagoslov, ma kako to apsurdno zvučalo, sve što je moja generacija preživela devedesetih i dvehiljaditih živeći u Srbiji. Ne bih se složila da je moja generacija bez nade. Vrlo mnogo ljudi je otišlo odavde i to je opšte mesto. Kada govorimo o mom filmu, tu činjenicu sam tretirala lično, a ne kao socijalni fenomen jedne zemlje. Istina je da sa četrdeset godina niste više klinac, ali niste ni neko ko je u stanju da odustane i onda se hvatate za repere u životu. Moji reperi su nastali u sistemu vrednosti i obrazovanju u jugoslovenskim okvirima, za koje mislim da je bilo izuzetno, kvalitetnije od ovih 'Bolonja' koje danas imamo. Nije sve tako strašno za našu generaciju", kazala je Ana Marija Rosi.

Za nju je smeštanje priče u razvijenu i strukturiranu sredinu kakva je Stokholm bio okvir za priču o unutrašnjim emigracijama.

"Želela sam da glavne protagoniste mog filma lišim socijalnih nedaća i da se fokusiram na njihove unutrašnje nemire i dileme", rekla je Rosijeva.

Ona ističe da nije ni jugonostalgičar ni jugofuturista.

"Nisam jugonostalgična jer čovek od toga nema nikakve koristi. Nisam nostalgična ni po prirodi. Nisam jugofuturista jer ne verujem da će do takve neke zajednice u iole bliskoj budućnosti doći. Sa druge strane vodim veoma intenzivan život na prostoru od Vardara pa do Triglava. To su zemlje u kojima se ja i dalje osećam kao kod kuće. Razumem ljude koji govore i u Sloveniji i Makedoniji, a kamoli u ovim zemljama gde svi govore istim jezikom. Nemam osećaj da se Jugoslavija raspala, osim kada treba da pokažem pasoš na granici ili promenim novac", navodi Rosijeva.

Ona naglašava da srpski film nema neko specifično mesto u ovom trenutku u svetu.

"Imamo divne primere reditelja i filmova koji potvrđuju pravilo. Naša kinematografija je jadna tačka na filmskoj mapi sveta. Moramo da se pomirimo da je naš film zaglibljen u nešto što nije profitabilna grana industrije, niti predstavlja nešto glamurozno kao što je to bio slučaj pre pola veka. Mi imamo male budžete za film i pravimo između pet i 10 filmova godišnje. To je jako malo. Francuska proizvede preko 300 filmova godišnje. Ljudi koji kreativno ulažu je najveće što imamo", zaključila je Ana Marija Rosi.