Miloš Miloš: Život i čudna smrt sprskog glumca u Holivudu

Piše: Aleksandar Saša Erdeljanović

Izvor: Jugoslovenska kinoteka

Bila je to zvanična policijska verzija nemilog događaja, koja će se ispostaviti kao više nego sumnjiva. No, kao i svaka uzbudljiva filmska priča, i ova, koja je imala tužan kraj, na početku je delovala obećavajuće poput mnogih koje govore o usponu od trnja do zvezda. Nažalost, završila se tragično, a da bismo pokušali da je objasnimo, moramo se vratiti na kraj pedesetih godina prošlog veka, kada je junak ove priče došao da živi u Beograd, ili još ranije, u 1941. i u prve mesece okupacije kada se Miloš Milošević rodio u živopisnom gradiću na istoku Srbije – Knjaževcu.

Bio je prvi jul 1941. godine kada se Knjaževčaninu Božidaru Miloševiću (bečkom diplomcu studija ekonomije i muzike i prvom sekretaru Udruženja izvoznika Kraljevine Jugoslavije) i njegovoj supruzi, inače školskoj drugarici Julijani, rodio sin Miloš. Bio je drugo dete u porodici – pre njega je rođena sestra Zorica. Očeva porodica bila je ugledna. Milošev deda, koji se takođe zvao Miloš, pre i za vreme Drugog svetskog rata bio je predsednik knjaževačke opštine. Milošev stric Predrag Milošević bio je istaknuti profesor muzike, kompozitor i dirigent Beogradske opere. Deda Miloš i pradeda Anta bili su vlasnici čuvene trgovačke firme „Anta Milošević i sin”. Međutim, posle rata porodica je propatila zbog njihove navodne saradnje s okupatorom, deo imovine im je konfiskovan, a otac Božidar je kao „neprijatelj naroda” osuđen na tri godine robije u Požarevcu. Zbog toga majka Julijana sa ćerkom Zoricom odlazi u Beograd, gde živi kod rođene sestre Darinke Stamenković, koja je radila kao zubar. Zorica se već 1957. godine udaje za slikara Bruna Maskarelija i odlazi da živi u Rovinju. Mladi Miloš pak do kraja drugog razreda gimnazije živi s dedom, babom i bolesnim ocem u Knjaževcu, a zatim dolazi u Beograd, gde nastavlja da pohađa gimnaziju. Stanovao je s majkom u Ulici Maksima Gorkog broj 6.

Kako je Miloš odrastao i koji su bili njegovi prvi kontakti s filmom, ali i s devojkama (Miloš je važio za velikog srcolomca), najbolje će nam reći odlomak iz knjige Krstaši Čuburci Radoslava Laleta Vujadinovića.

Sa 17 godina izrastao je u zgodnog i lepo građenog momka. Bio je potpuno nesvestan svoje lepote. Mogao je da osvoji svaku šiparicu na ulici. Zagledale su ga i starije dame.

Ćoškovi su bili mesta okupljanja mladih radi ćaskanja, odlaska u bioskop, na igranke. Ispred „Ruskog cara” okupljali su se oni stariji koji su ostali zapamćeni kao žestoki momci sa beogradskog asfalta iz tog vremena od kojih su mnogi bili vredni poštovanja. Pre svih to je bio Tolja Tasić, koji je inače prvi otišao u Pariz 1957. godine, zatim Bora Glavonja, Toma Picika, Đura Keks, Vuk i Stevica Marković su dolazili povremeno i tu je Miloš, kao klinac, prvi put video Stevicu Markovića. Nije se družio sa njim.

U Sremskoj ulici još postoji poslastičarnica u koju je Miloš stalno odlazio, čiji je vlasnik bio otac Mileta zvanog Mile Rus, Pavla i njihove lepe sestre Dagmare Stojanović. Od prvog dana kada su se sreli, Miloš i Dagmara bili su upućeni jedno na drugo, bila je to, kako se kaže, ljubav na prvi pogled. Dagmara je odmah prekinula vezu s glumcem Dušanom Janićijevićem, s kojim je bila u vezi mesec dana. Mislila je da je on ljubav njenog života, ličio je na muškarca koji vredi više od svih ostalih momaka i koji je imao urođenu sposobnost da šarmira. Ostali su u dobrim odnosima i kada je on otišao za Pariz.

Tih godina svi smo bili golobradi „klinci”: Miloš Milošević, Nenad Neša Jončić, koji je bio nešto stariji od nas, a kasnije je dobio nadimak Neša Rimski, moja malenkost. Tada smo se zbližili sa Milošem. Sve nas troje je vezivao bioskop u to vreme. Neša je već bio statista na filmu, a ja sam se pojavio kao statista u filmu Subotom uveče, zahvaljujući tome što sam bio komšija Bate Živojinovića, dok će Miloš malo kasnije postati glumac. Trčali smo u bioskope u centru grada i nije bilo filma koji bismo propustili da gledamo. Staza je bila onoliko duga koliko je bio udaljen bioskop u kome se prikazivao film. Od Čubure do bioskopa 20. oktobar trčali smo pet puta da isto toliko puta gledamo film Tačno u podne sa Garijem Kuperom.

Nezaboravni doživljaj zbio se u bioskopu Avala na Crvenom krstu kada smo nas trojica-četvorica išli da dočekamo Novu godinu, gledajući dva filma. Jedan od 22 časa pa do ponoći, a drugi odmah posle ponoći. U pauzi između dva filma bilo je izvlačenje lutrije. Naš drug Rista Rumun, poslastičar, bio je srećne ruke i dobio na lutriji pečeno prase. Možete zamisliti kako je tek bilo posle dočeka.

Da ne ispadne da smo u to vreme znali samo za bioskope i filmove. Bile su tada popularne igranke, žurke, klizanje na Tašmajdanu, sportske priredbe, boks-mečevi i razne proslave.

Za vreme letnjih raspusta Miloš je odlazio u Rovinj, u odmaralište Beogradskog dramskog pozorišta 1959, 1960. i 1961. godine. Tamo se družio sa našim drugovima iz Beograda Miletom Zarićem, Ratkom Vujovićem, koji i danas evociraju najlepše uspomene iz Rovinja provedene sa Milošem.

Nakon završene srednje škole Miloš je upisao eksperimentalnu školu glume koju je vodio profesor Jova Putnik u Domu kulture Božidar Adžija. Ostali profesori su bili glumci iz Beogradskog dramskog pozorišta. Već tada je posedovao mnoge osobine potrebne za uspeh i verovao je da će uspeti. Veoma smo ga cenili od prvog dana kada smo počeli naše druženje. Nikada do tada nismo sreli nekoga sa tako silnom željom i ubeđenjem da mora da uspe.

U svojim prvim danima glume samouvereno je govorio da će postati novi „Džems Din” i ponudio nam opkladu u vezi s tim. Profesor Jova Putnik ga je predstavio u najlepšem svetlu italijanskom filmskom producentu koji je bio u Beogradu. Tada Miloš dobija poziv da dođe u Rim na kasting za ulogu u tom filmu. Dobio je pozivnicu sa rezervacijom hotela u Rimu i povratnu avionsku kartu Beograd–Rim koju smo sačuvali. Sve mu je, 1962. godine, išlo od ruke. Gde god da je krenuo, stvari su se odvijale u njegovu korist. Tako nešto niko nije mogao da ostvari za tako kratko vreme. Neša Rimski je bio Milošev pratilac od početka. Išao je u Rim gde je i sam pokušavao da se ostvari kao scenarista. Bio je prisutan kada je poznati italijanski glumac Rosano Braci sa komplimentima govorio o Milošu, njegovom izgledu i lepom ponašanju. Neša je nakon Miloševog odlaska u Pariz često odlazio kod njega u posete.

Ipak, prekretnica u životu Miloša Miloševića počela je baš te 1962. godine kada je u Beograd doputovao već popularni mladi francuski star Alen Delon, radi snimanja filma „Marko Polo“.

Ubrzo je počela masovna histerija i opsada hotela Mažestik, u kome je odseo Delon. Svi su hteli da ga vide a devojke su željno iščekivale da se pojavi njihov ljubimac i da ga dodirnu. Miloš Milošević nije imao kontakte na filmu, ali je poznavao novinarku Irmu Flis, koja je od svoje redakcije dobila zadatak da prati sva dešavanja vezana za filmsku zvezdu tokom njegovog boravka u Beogradu. Preko nje, Miloš je upoznao Alena Delona i postao njegov nerazdvojni pratilac u Beogradu.

Ubrzo Milošević odlazi u Pariz i postaje Delonova desna ruka. Tamo upoznaje mladu Francuskinju rođenu u Maroku Fransin Kanovas, koja mu postaje devojka. Međutim, nešto kasnije, kada postaje prva supruga već svetski popularnog Alena Delona, ona menja ime u Natali Delon. Moguće je da je ta lepotica „kumovala” hlađenju veze između dva prijatelja. Uglavnom, za Miloša je Pariz ubrzo postao tesan. Zato odlučuje da ode u Holivud i bude prvi Srbin (ne računamo američkog Srbina Karla Maldena) koji će napraviti ozbiljnu glumačku karijeru.

On već vozi sjajni „bentli” i ženi se dobrostojećom novinarkom Sintijom Buron. Prvo živi u Njujorku, gde upisuje glumački „Seven arts studio”, a zatim nastavlja za Los Anđeles, gde nastavlja u ekspozituri iste škole. Crn, atletski građen, sa već dobrim znanjem engleskog jezika i silnom željom da uči i napreduje, vrlo brzo dobija prve uloge. Tako u već klasičnoj komediji Rusi dolaze Normana Džuisona (snimljenoj 1965, ali premijerno prikazanoj 1966. posle Miloševićeve smrti) igra dojmljivu epizodu ruskog mornara Lisenka, dok u zanimljivom niskobudžetnom hororu Leslija Stivensa Inkubus, jednom od retkih filmova snimljenih na esperantu, igra demona Inkubusa u društvu s poznatim glumcem Vilijamom Šatnerom (kasnije glavnim junakom do danas neprevaziđene naučnofantastične TV serije Zvezdane staze). Istovremeno, Miloš se priprema za ulogu u velikom istorijskom spektaklu Pad Rimskog carstva Entonija Mena (sačuvane su njegove reklamne fotografije), ali ga je sudbina sprečila da snimi i taj film.

No, dok uči glumu, snima prve filmove i širi krug poznanstava u Holivudu, Miloš Milošević odaje se i svojoj drugoj strasti – lepim ženama. Postoje legende da su, između mnogih, s njim bile takve zvezde i lepotice kao što su Natali Vud i Džejn Fonda. Preko Alena Delona, koji je krajem 1964. godine došao u Ameriku da još jednom neuspešno pokuša holivudski proboj, Miloš upoznaje slavnog „vunderkinda” Holivuda Mikija Runija, čija je karijera u velikoj stagnaciji, kao i njegovu suprugu Barbaru En Tomason (na filmu krajem pedesetih poznatu kao Kerolajn Mičel). Miki Runi, koji je, iako mali i neupadljiv, važio za velikog zavodnika, otvoreno vara svoju mnogo mlađu, 28-godišnju ženu i majku četvoro dece. U trenutku kada odlazi na snimanje filma na Filipine, svom novom, sveže razvedenom „prijatelju” Miloševiću, ostavlja ženu na „čuvanje”. Između dvoje mladih neminovno se rađa ljubav. Sve dalje, uključujući i međusobne tužbe oko vlasništva nad vilom i starateljstvom nad decom, postaje predmet višemesečnih sudskih nadmudrivanja između bivših supružnika. Iznenada, 1. februara 1966. godine, cela farsa će se završiti šokantnim ishodom. Naime, Barbarina prijateljica Vilma Katanija i služavka provaljuju u kuću i u kupatilu pronalaze beživotna tela Miloša i Barbare. Zvanična policijska istraga utvrdila je da je Miloš pištoljem Mikija Runija ubio Barbaru, a zatim i sebe. Sam Miki Runi imao je alibi jer je u to vreme ležao u bolnici. Sve bi bilo tako kako pravda kaže da njegovo telo, koje je u Beograd preneseno posredstvom Alena Delona, nisu detaljno pregledali patolozi. Na njemu, pre svega na skroz podnadulom licu, bilo je tragova žestokog nasilja. Usledile su duge godine u kojima su majka Julijana i sestra Zorica pokušavale da otkriju pravu istinu o Miloševoj smrti. Bile su ubeđene da Miloš nikada ne bi mogao da ubije nekoga, a kraci istrage išli su od Runija, preko Delona, sve do jednog od vođa korzikanske mafije Fransoa Markantonija. Te sumnje su pojačali i naredni događaji u kojima su misteriozno stradali Miloševićevi i Delonovi zajednički poznanici, Beograđani Stevan Marković (1968. u Parizu) i Uroš Milićević (1972. u Briselu). Budući da su mnogo znali „o nekim stvarima”, postoji pretpostavka da su stradali od iste ruke.

Kako je i od koga završio Miloš Milošević, još dugo će ostati otvoreno i nerešeno pitanje. O prerano okončanoj mladosti punoj uzbuđenja i preterane žeđi za životom Miloša i njegovih prijatelja, pokušali su da progovore mnogi novinski tekstovi, mahom ispisani rukopisom žute štampe. Napisane su i popularne i lako čitane knjige, snimljeni filmovi s nesigurnim svedocima iz druge i treće ruke... Zato će ova izložba i prateći program filmova, bez namere da sude ikome, pokušati da kroz dokumenta, fotografije, pisma i novinske članke, policijske izveštaje, ispričaju priču o mladom talentovanom čoveku i njegovom kratkom ali punom životu koji je mogao i drukčije da se završi.