Predstavljena knjiga "Novogovor"

O ovoj knjizi, koja obuhvata kratke eseje dvojice novinara koji se duhovito poigravaju s jezikom, znalački tumačeći poreklo, značenje i koren reči, govorili su Glasnikovi urednici – Gordana Milosavljević Stojanović, Gojko Tešić i Vladimir Kecmanović, koji su ujedno i najzaslužniji za njeno objavljivanje, kao i jedan od njenih autora – Milan Milošević.

U uvodnoj reči pred novinarima, kulturnim radnicima i drugim gostima, nekoliko zanimljivih opaski iznela je Gordana Milosavljević Stojanović, koja je ujedno napomenula da je knjiga Novogovor nastala kao sinteza nekadašnje serije kolumni u nedeljniku Vreme, čiji su autori bili Milan Milošević i nažalost nedavno preminuli Aleksandar Ćirić. Ovu knjigu ona je svrstala u primere ozbiljnog novinarstva koje prelazi u književnost, jer Novogovor, zapravo, i jeste književnost ispisana "na brzu ruku“.

"Autori knjige su ispisali veći broj zabeleški, crtica o novim rečima koje nas okružuju, o poplavi nekih čudnih internacionalizama i žargonskih izraza, a pokušali su i dobrano uspeli u tome da zarone i u izvanjezičke, psihološke i različite kontekstualne slojeve tih reči“, ocenila je ona.

Gojko Tešić je izrazio zadovoljstvo zbog pojavljivanja ove knjige, jer je u nju verovao još od dana kada mu je autor Milan Milošević ponudio rukopis na uvid. Podsetio je istovremeno i na prepoznatljivost škole novinarstva koju baštini nedeljnik Vreme, sredina koja je iznedrila i autore ove knjige, njihov britki i duhoviti stil, a s njima i knjigu koja umnogome odskače od klasičnog novinarstva. Prema Tešićevim rečima, "ludilo" tranzicije našeg društva jeste hronotopski okvir za dijalog koji nam je prezentovan u Novogovoru.

"Ova knjiga je u dobroj meri i materijal za interesovanje leksikografa, jer poštuje vrlo ozbiljne naučne zahteve i rigidne leksikografske principe“, ističe Gojko Tešić, dodajući da „knjigu ovakve, vinaverovske širine i duhovitosti, odavno nismo imali u našoj kulturi“, te da njome „naša kultura treba da se ponosi“. Vinaverovski momenat ove knjige, prema njegovom mišljenju, ogleda se u njenom parodijskom maniru kojim pokazuje kako svesno uništvamo sopstveni jezik i kulturu, kao i u tome kako „novogovorom“ premošćujemo praznine i ispraznosti vremena.

Vladimir Kecmanović je vrednost ove knjige sagledao u njenom potencijalu da nam ponudi bekstvo od otrcanosti.

"Reč prvi put upotrebljena za neku novu stvar ili pojavu ubrzo počinje da govori mnogo više o onome koji ju je prvi put izrekao nego o samom novoimenovanom pojmu“, konstatovao je on. Kecmanović podvlači i to da je baš zato zadatak ozbiljne književnosti da „iznova imenuje stvari i nalazi im nove vrednosti“, a knjiga Aleksandra Ćirića i Milana Miloševića nalazi se na putu te ideje.

Milan Milošević je zahvalio svima koji su podržali Novogovor i dali mu šansu da se pojavi kao književno delo, iako dolazi iz drugog, neknjiževnog miljea, jer je tako i njegov višegodišnji novinarski rad dobio trajni pečat i mnogo stabilniju formu. Svoje bavljenje ovom problematikom on opisuje na sledeći način: „Oduvek sam se zanimao za žargon, za jezikotvorstvo koje pomalo plaši, za kakofoniju političkih i drugih estradnih govornica našeg vremena.“

Milošević je naglasio i to da ova knjiga, iako iskazuje otpor novotarijama globalne manipulacije, ipak nije u antagonizmu s aktuelnom globalnom komunikacijom. Primetio je i to da „to osiromašeno jezičko ponašanje koje nam ova knjiga prikazuje nije uvek takvo i po svojoj dubini, niti je obavezno pokazatelj duhovnog siromaštva, jer ponekad novogovor ima svoju prikrivenu logiku, svoje dubinsko značenje i inteligenciju, znanje i duhovitost“.

"Premda novogovor i novogovornici uglavnom govore o praznini savremene civilizacije, jezik je oduvek živa, promenljiva kategorija i ne treba mu postavljati čvrste brane i granice, ne treba mu zaustavljati dah", zaključio je on.