Mario Vargas Ljosa: Izrael je postao kolonizatorska zemlja

Piše: Karmela Devčić

Izvor: Jutarnji.hr

Ipak, “Grad i psi”, njegov prvenac koji su po Limi šezdesetih palili generali, ne bi nastao da ga otac nije, poslao u vojnu školu, kako bi "od literaturom zadojenog mekušca napravio mačo muškarca".

Tamo je Vargas Ljosa, belac, odrastao u gornjoj srednjoj klasi, otkrio “pravi Peru”, brutalnu zemlju sveprisutne diskriminacije, svu materijalnu bedu, nedaće ćolosa oko njega, predrasude, nasilje... Tamo je “dobio” materijal za prvi roman. I baš je u vojnoj školi, više nego ikad pre, utočište našao u knjigama. Čitao je mnogo, kao na traci pisao ljubavna pisma za one koji to nisu umeli, a imali su kome, a takvi bi mu plaćali cigaretama. Cigarete je dobijao i za erotske priče i tako motivisan pravi prve korake u svet književnosti.

Ko zna šta bi bilo da je zagovarajući neoliberalne reforme, neku vrstu andskog tačerizma, 1990. postao predsednik Perua. Kako je jednom rekao njegov prijatelj, kubanski pisac Giljermo Kabrera Infante, “Peru bi dobio, literatura izgubila. A književnost je večnost, politika tek istorija”. Pitanje je, doduše, šta bi tad Peru dobio s Vargas Ljosinom liberalnom doktrinom slobodnog tržišta, gde je svako uplitanje države proglašavano radikalnim etatizmom.

Ako vas zanima Vargas Ljosin ekonomski liberalizam, bolje rečenopriča o transformaciji nekad uverenog levičara i simpatizera kubanske revolucije i nekog ko zagovara liberalni kapitalizam, sigurnog da je “zbunjujuća mešavina socijalizma, nacionalizma i populizma upropastila Latinsku Ameriku”, o tome možete čitati u autobiografiji “Riba u vodi”. Autor je objasnio, pojednostavljeno rečeno, kako zadrugari, za razliku od veleposednika, ne znaju da upravljaju i da zemlja, u rukama populista i neukih seljaka, bira nerazvijenost.

Predvidljiva je, moguće i ponešto promašena, večita potreba za upoređivanjem Vargasa Ljose i Garsije Markesa. Osim što su stvarali u isto vreme, neke godine proveli družeći se oko literature i politike, sasvim su različiti autori, moguće i ljudi. Garsija Markes je u Stokholm 1982. doputovao u izgužvanom odelu latinoameričkih seljaka (liqui liqui); onih nekoliko laureatskih minuta za govornicom iskoristio da podseti, između ostalog i na evropski kolonijalizam, progovori o bedi i volji za napretkom u Latinskoj Americi.

Osamnaest godina kasnije, Vargas Ljosa je primio Nobela u smokingu govoreći o samom sebi.

Iako i dalje fokusirano piše, poslednjih godina je nepravedno, možda i češće na stranicama žute štampe nego u kulturnim rubrikama. Onaj, verovatno najpoznatiji neliterarni okršaj među književnicima u 20. veku do danas je ostao nerazjašnjen; ne zna se da li je Vargas Ljosa Garsiju Markesa na meksičkom trgu dohvatio šakom jer mu je smetala njegova tvrdoglava ljubav prema Kastru ili zato što je koketirao s njegovom tadašnjom ženom. Istu tu Patriciju, rođaku s kojom je proveo život, 2015. je ostavio, kako bi oženio Izabel Prejsler, nekadašnju suprugu Hulija Iglesijasa.

U Hrvatskoj početkom jula izlazi prevod knjige "Teta Julija i piskaralo", što je novinaru "Jutarnjeg" bio povod da razgovara sa slavnim književnikom.

* Ima tačno četrdeset godina kako je objavljeno prvo izdanje “Tetka Julije i piskarala”. Šta vama danas, s vremenske distance, znači taj roman?

"Taj roman sam napisao jer sam u glavi mnogo godina čuvao sećanje na čoveka kojeg sam upoznao dok sam, u studentsko doba, bio mladi novinar jedne radio stanice u Peruu. Pisao je, radio romane, radio serije koje su u to doba bile jako popularne širom Latinske Amerike. Pazite, to je vreme pre televizije. Taj lik je bio posebna vrsta čoveka. Ne samo da je pisao sapunice, nego je u njima glumio, a i režirao ih. Ono što mu se naposletku dogodilo bilo je istovremeno i tragično i komično. U nekom trenutku, jer je radio tako mnogo, počeo bi da zaboravlja priče ili bi se te priče pomešale u njegovoj glavi. To su, jasno, otkrili slušaoci i zvali su radio.

Dakle, od te priče je počeo čitav roman. A onda se na to nakalemila i moja lična priča, jer i ona je bila neka vrsta sapunice pa se odlično uklopila, taj moj prvi brak i skandal koji je doneo u moju širu porodicu. Nisam pisac fantazija, realista sam, pa nisam bežao od toga da stavim i sapunicu iz realnog života u roman, makar to bila i moja sopstvena".

* Tako ste vi, tačno onako kako kaže Flober u onoj njegovoj da je “književnost način života”, a pisac uvek pripremljen da prepozna priču u događajima oko sebe... tako ste vi, delom sebe, prikupljali i beležili taj “sirovi materijal” čak i u braku.

"Ne bih se vraćao na taj brak. Ali, svi su se moji romani, više ili manje, rodili iz nečega što mi se dogodilo ili se dogodilo drugima oko mene. U sećanju ostanu slike, s vremenom jedna od njih, malo-pomalo, preraste u opsesiju i postane sirovi materijal za roman. Ne znam kad tačno i kako neko iskustvo, slika, 'uspomena' postane toliko silno ubedljiva, gotovo pa opsesija pa da moram napisati roman. Nije to samo s romanima, tako je i s kratkim pričama, dramama, esejima koje pišem".

* Da li i dalje vodite onaj život disciplinovanog pisca koji ujutro piše od kuće, a poslepodne isti rukopis uređuje za stolom kakve kafane ili u biblioteci?

"Da, pišem svaki dan, radim baš svaki dan. To ne znači da i napredujem svaki dan, ali imam veliku potrebu da radim svaki dan, jer kad to ne bih činio, imam osećaj da bi 'stabilnost' mojih priča bila ugrožena. Da bi sve to kolabiralo i da bi mi onda bilo jako teško da pohvatam konce. Ono što je Flober rekao, a što ste i vi spomenuli, da je 'bavljenje književnošću način života', to se tačno meni dogodilo. Ta njegova rečenica je ogledalo mog života. Jer, moj način postojanja je da pišem. Moram da pišem svaki dan, to meni daje red, kontinuitet i na određeni način unosi mir u moj život".

* Šta vam najteže pada u tom procesu stvaranja?

"Možda je to u neku ruku i dalje - nedostatak samopouzdanja. To što pišem dugo, što sam objavio puno, dobio nagrade, ne znači da mi je pomoglo da ojačam spisateljsko samopouzdanje. Kod mene je obrnuto - to mi je pojačalo nesigurnost. Danas pišem s manje samopouzdanja nego na početku. Zato i radim mnogo, jer samo radeći mnogo mogu se boriti protiv tog viška nesigurnosti koji delom dolazi od povećane samokritičnosti, a možda i od viška ambicije".

* Tri meseca smo dogovarali ovaj intervju, za to vreme ste putovali po barem tri kontinenta. Zar i putujući pišete svaki dan?

"Ako, recimo, ne mogu da pišem jer putujem, onda patim. Dobijem utisak da mi je život ometen, gotovo prekinut, da se odvija na način na koji ne bi trebalo. I zato, kad god mogu, moram da radim svaki dan. Pisanje mi je veliko zadovoljstvo, način na koji ja uživam u životu.

Iako imam 81 godinu i dalje sam vrlo radoznala osoba, podjednako zainteresovan za stvari koje ne znam i koje sam voljan da učim. Pokušavam da učim svaki dan. To što sam kao pisac i dalje jako aktivan za mene nije pritisak... Naprotiv, to je bitan deo moje sreće u životu".

* Kad se osvrnete, koje su najveće greške koje ste napravili? O nekima ste pisali vrlo opširno u autobiografiji “Riba u vodi”.

"(Smeh) Napravio sam mnogo grešaka. Ali, mislim da bi bilo bolje da to pitate moje neprijatelje, a njih je mnogo. Bili bi srećni da vam daju precizan i dug odgovor na to pitanje. U mladosti sam sasvim bio u krivu verujući da je komunizam jedini način na koji Latinska Amerika može da postane moderna i prosperitetna. Velika greška. Moja generacija je bila duboko uverena u tu socijalističku utopiju. Nismo verovali u demokratiju, mislili smo da je revolucija ono što nam treba da savladamo nerazvijenost, siromaštvo, nepravdu. Tek posle smo shvatili da je tip društva koji želimo čak i više nepravedan nego društvo koje smo tada imali. Kako sam kasnije bolje upoznavao demokratske kulture, edukovao se, razmišljao, gledao oko sebe, tako sam promenio mišljenje. Svi pravimo greške u životu. Ali najgora je greška ne učiti iz greške".

Foto: Gettyimages

* Kada će Martin Džerald objaviti vašu biografiju i kako vam je bilo da radite s njim? Nakon one koju je objavio o Garsiji Markesu, ne sumnjam da će biti zanimljivo čitati i šta piše o vama.

"Nemam pojma kad će završiti. Ali, iskreno se nadam da će mu biti potrebno još mnogo, mnogo godina. Ne radujem se toj knjizi. Ne želim da vidim tu biografiju. Džerald je vrlo ozbiljan istraživač i bojim se da će u toj knjizi biti gadnih otkrića. (smeh) Šalim se..."

* Mlađe generacije pisaca Latinske Amerike sve manje zanima politika. Zašto?

"U moje vreme je bilo nezamislivo biti pisac i biti potpuno nezainteresovan za politiku, verovatno zato što smo živeli pod diktaturama. Danas politiku vide kao nešto prljavo što ne bi trebalo mešati s umetnošću. Takav stav sebi mogu da priušte zato što demokratija i ekonomska stabilnost jačaju".

* Da li volite da ističete da ste bili i ostali novinar? I danas pišete kolumne. Koji intervju koji ste vodili kao novinar posebno pamtite? Onaj s Borhesom?

"Taj svakako pamtim. Nije to bio naš prvi susret - upoznali smo se u Parizu 1960-ih gde je on predavao književnost. Radio sam s njim više intervjua za francusku televiziju. Ponekad bismo se viđali u Peruu i drugde po svetu.

Jednom sam s njim razgovarao u Buenos Airesu, za peruansku televiziju. Mislim da mi je zamerio neka pitanja, premda sam zapravo bio vrlo pažljiv i obazriv. Ipak, na kraju sam nemušto prokomentarisao kako sam iznenađen skromnošću kuće u kojoj živi, jer krov je tamo prokišnjavao, a zidovi su bili u jako lošem stanju. Kasnije sam shvatio da sam ga time jako uvredio. Zapravo, to mi je rekao Oktavio Paz".

* Da ste Latinoamerikanac, a ne samo Peruanac, osvestili ste, kao i mnoge vaši kolege latinoamerički umetnici - u Parizu 1960-ih. Kako danas vidite sebe, gde pripadate?

"Dok sam živeo u Peruu, znao sam vrlo malo o literaturi Čilea, Kolumbije, Ekvadora… U to doba je Latinska Amerika bila neka vrsta arhipelaga, barem u smislu kulture. Gotovo da i nije bilo komunikacije između latinoameričkih zemalja.

Mnogi od nas su morali da dođu u Francusku i sretnu jedni druge da bi otkrili da je Latinska Amerika zajednica, da imamo zajedničkog imenioca, iste političke, ekonomske, socijalne, kulturne probleme. U Parizu sam otkrio da iz susednih zemalja stiže vrlo zanimljiva književnost.

Ja sam Latinoamerikanac i Peruanac, moj jezik je španski, latinoamerički, preciznije peruanski, a jezik je za pisca verovatno najvažniji signal identiteta. Ali, smatram sebe i Evropljaninom, ne samo stoga što imam španski pasoš, uz peruanski, već zato što sam jako vezan za evropsku kulturu".

* Da li Latinoamerikanci uopšteno imaju osećaj zajedništva kakav ste vi i kolege umetnici osvestili 1960-ih godina u Evropi? Koliko je on snažan?

"Latinoamerikanizam kao zajednički imenilac je je jako važan u kulturološkom smislu. Nacionalizmi su na tom kontinentu i dalje snažni, njih brižljivo njeguju, jer političarima idu na ruku. Međutim, kad uđete u sferu kulture, toga nema ili ga je mnogo manje. U kulturološkom smislu i životu mislim da Ekvadorci, Kolumbijci, Peruanci i ostali razumeju da je Latinska Amerika zajednica u kojoj je ono što nam je zajedničko daleko važnije ono onoga po čemu se razlikujemo. Zajednički jezik je stvorio neku vrstu bratstva među našim narodima. Među nama je mnogo više zajedničkih imenilaca nego razlika, a i te razlike nisu nacionalne, nego regionalne.

* Dve su dominantne teme Latinske Amerike - siromaštvo i nasilje. Ima mnogo mesta na svetu koja su podjednako očajno siromašna, ali stopa kriminala gotovo nigde nije tako visoka kao u nekim od zemalja Latinske Amerike. Kako objašnjavate to sveprisutno nasilje? Konačno, baš vi ste u mnogo svojih romana opisivali brutalnost i teror.

"Nasilje ima jaku tradiciju u Latinskoj Americi. S druge strane, mi nemamo neku snažnu tradiciju koegzistencije različitosti, a to je glavni sastojak demokratske kulture. Mi pripadamo obema kulturama - hispanskoj i prehispanskoj. Prehispansku kulturu su želeli sasvim da unište. Tad nam iz Evrope nisu doneli toleranciju i to je proželo latinoameričku kulturu. Nemamo ni tradiciju poštovanja zakona. Ljudi u Latinskoj Americi često misle da oni treba da uzmu zakon u svoje ruke, a ne drže se zakona".

* U Evropu ste došli 1950-ih i barem pola života od tad na ovamo proveli ovde. Šta bi Evropa mogla da nauči od Latinske Amerike?

"U Latinskoj Americi je vidljiva vitalnost i entuzijazam za novim, a toga je u Evropi, takvog stava i atmosfere, sve manje. Otvorenost i sklonost mašti, fantaziji ono što je konačno mnogo pomoglo razvoju latinoameričke literature, u Evropi to kopni... Ta naklonjenost životu, potrebi da ste živi... kao da je toga danas u Evropi manje".

* Šta mislite o katalonskom pokretu za nezavisnost?

"To je potpuno demagoška doktrina, sasvim anahrona. U ovom vremenu je važna globalizacija, nestajanje granica, a ne njihovo ponovno postavljanje, naročito u zemlji koja ima barem 500 godina zajedništva. Ne mislim da će uspeti. Španija će sačuvati celovitost, ostaće jedna zemlja s mnogo različitih kultura, nacionalnosti i etniciteta, jer sve to može da dobro koegzistira u demokratskom društvu kakvo špansko danas jeste. Pokreti za nezavisnost šire se poput bolesti. Pokreće ih nacionalizam, a nacionalizam je, videli smo, pokretao najbrutalnije ratove".

*Pre dve nedelje u Americi je, u želji da upozori na 50 godina izraelske okupacije Zapadne obale i Gaze, izašla knjiga “Kingdom of Olives and Ash”, u kojoj je objavljen i vaš esej, zajedno s esejima više svetski poznatih autora. Prošle godine ste boravili među Palestincima. Šta je ostavilo najveći utisak?

"Priče ljudi koji svaki dan pate zbog izraelske okupacije, ta živa svedočanstva. Nisam protiv Izraela, oduvek branim pravo Izraela na postojanje. Ali, jako je bitno da prijatelji Izraela, a ja se osećam kao jedan od njih, kritikuju ono što je apsolutno pogrešno. Okupacijom i nasiljem prema Palestincima Izrael je postao kolonizatorska zemlja. I zbog budućnosti Izraela je jako važno boriti se protiv izraelske okupacije palestinskog naroda".