Miša Radivojević: Izabrao sam gorku i tešku sudbinu

Nagrada za filmsko stvaralaštvo u 2016. godini dodeljena je Milošu Radoviću za scenario i režiju filma "Dnevnik mašinovođe", a priznanje je umesto njega primio snimatelj Dušan Joksimović.

Radivojević je, zhvaljujući na nagradi, rekao da je to za njega neubičajna situacija i da se prirodnije oseća kada mu zvižde i sigurnije kada je osporen.

"Dobiti nagradu od svog plemena, od ljudi koji su čitav svoj život potrošili na film, nema većeg. Znam da je nemogcuhe organizovati kinematografiju u kojoj bi bilo mesta za mene, ali nema kukanja", rekao je on, dodavši da ovakve nagrade slute na kraj i sugerišu da je vreme da se "rukavice okače o klin".

On se prisetio da je snimao velike totale sa velikih visina.

"Sada polako silazim i došao sam do normalnih vizura. Osećam se kao na patosu. Nisam nakautiran, ali sve gledam iz ekstremno donjeg rakursa. Prvo mi se to učinilo kao pad, a onda sam shvatio da je to odlična pozicija jer iz tog rakursa čovek bolje vidi. Voleo bih da sa tog patosa napravim još neki film", rekao je reditelj filmova "Dečko koji obećava", "Buđenje iz mrtvih", "Una", "Kako su me ukrali Nemci"...

Radivojević je rekao da svojim velikim uspehom smatra to što su njegovi učenici počeli da pobeđuju sa svojim filmovima, ali da se oseća i krivim, jer je "bio nosilac virusa koji ih je inficirao".

On je naglasio da je film umetnost ozbiljnih ljudi i skrenuo pažnju na sve svoje saradnike koji su "bez honorara skakali iz voza i lomili noge".

Radivojević je rekao da je oko sebe imao "filmomanijake" koji su delili njegovu "gorku i tešku sudbinu" koju je sam izabrao i zbog koje ne žali, jer je to bio sjajan put.

"Ja ne žalim te ljude koji su radili sa mnom. Žalim za ljudima koji su prerano otišli iz filma zbog mučeničkog apostolskog života. Ja sam ostao veran filmu i životu u filmu", dodao je reditelj o kome je Nebojša Pajkić rekao da je najkarakterističniji autor evropskog filma, nemilosrdno provokativan i svojom posebnošću apsolutni autor.

Radivojević je kazao da je tehnološka revolucija dovela do toga da se telefonom može snimiti film.

"Imam jednu viziju da bi to bila velika šansa za film da vrati sve svoje dugove arhitekturi, muzici, likovnim umetnostima i pre svega litaraturi i da se vrati svojoj slici u pokretu bez muzike, povratak jednoj vrsti nemog filma koju čovek može da uradi sam, u intimi, za sebe, da snimi intimni dnevnik koji je krvav, tragičan, da napravi takav film za sebe, da on bude jedini gledalac, i da na kraju pojede taj čip sa snimljenim filmom i da taj film odnese sa sobom. I sutra kada nas ne bude bilo, da otkrivaju sloj po sloj šta je to na čipu na kome smo se bavili svojim životom i nismo dali da on bude upotrebljen u jednoj komercijalnoj, merkatilnoj svrsi", naglasio je Radivojević.

Istoričar i teoretičar filma Božidar Zečević osvrnuo se na bogatu karijeru laureata Mirjane Ostojić i Milenka Jeremića ocenivši da su oni "zlatni stilisti našeg filma", koji su u kinematografiju ušli na početku zlatne ere srpskog filma (od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih), kada se "rodio srpski autorski film" sa Aleksandrom Petrovićem, Živojinom Pavlovićem i Dušanom Makavejevim.

Oboje su svoje karijere počeli u filmovima Makavejeva, zatim je svako nastavio svojim putem da bi se sreli u "najboljem filmu koji smo snimili" - "Okupacija u 26 slika" Lordana Zafranovića, a potom stigli do saradnje sa Emirom Kusturicom kao predstavnikom nove epohe, kazao je Zečević.