Sve jučerašnje zabave

Rid se predstavio kao rezignirani umetnik koji traži odgovore na pitanja koje naslućeni životni kraj postavlja. Na taj je način potvrdio mračni rokerski dignitet i ostao veran svoj umetnosti koja je: „epistemologija gubitka i životnog poraza“. Inventar „svih jučerašnjih zabava“ je izvršen. Kao konačni bilans pojavljuje se pitanje: „Ko sam ja?“

„Postoji linija koja povezuje Nuggets grupe sa Stoogesima, Dollsima i ’glitter’ bendovima. Nju je povukao Lu Rid“, rekao je Leni Kej. Beogradski koncert potvrđuje tu opservaciju, uz dopunu da se linija može produžiti. S jedne strane do Boa Didlija, a sa druge do sastava Sonic Youth, Pati Smit i Džima O’Rurka. Modifikovani didlijevski ritam, koji je preksinoć pulsirao u Velikoj dvorani Centra Sava, odjek je korake njujorških protuva po prljavim pločnicima. „Bela buka“ odražava frenetičnost zbivanja u koja su upleteni. Pesma „Rock Minuet“, koja je bila jedan od vrhunaca nastupa, katalog je graničnih egzistencijalnih situacija u kojima borave junaci napeva.

Strah od smrti pokretač je svih ljudskih aktivnosti. Pisalo se o tome. Ta bojazan je naterala Lua Rida da zaroni u najdublje njujorške kloake, da punim plućima udahne mijazmu koja lebdi iznad njih i da u ključu avangardne umetnosti ispriča priče o „rođacima smrti“ koji tu žive. „Želim da moja muzika trešti dok Vavilon gori“, govorio je. Danas kada smrt nije više filosofski koncept nego konkretni događaj stvari drugačije stoje. Hladni, distancirani beogradski nastup posledica je te okolnosti.

U pratnji fenomenalanog benda, sa Fernandom Sondersom i Majkom Ratkeom kao apsolutnim zvezdama, Lu Rid je devedeset minuta svirao repertoar sastavljen od pesama koje ga u ovom trenutku zanimaju. Bilo je to strogo kontrolisano preispitivanje sa savršenom dramaturgijom rok koncerta, odličnim tajmingom i pravilno doziranim podizanjem i spuštanjem inteziteta. Činilo se da ga publika ne zanima. Ako joj se stvar dopadne – dobro jeste. Ako ne – šta se može. Oficijelni deo je protekao u prilično kamernoj atmosferi. Scenska rampa je strogo delila auditorijum od muzičara. „Sweet Jane“ i „Walk On The Wild Side“, odsvirani u jedinom bisu, podigli su atmosferu i podsetili na slavne dane i publike i izvođača. Dok smo oko jedanaest sati izlazili iz dvorane činilo se da Poov gavran, koji je dao ime poslednjem Ridovom albumu „Raven“, odnekud grakće: „Never more“. Zlokobnost je najjači utisak sa ovog koncerta.

foto: FoNet