Richmond Fontaine

Vili Vlotin je ličnost koja je u sebi objedinila muzičara i pripovedača. Svoj osobeni i vrlo karakteristični doživljaj sveta on ravnopravno izražava kroz oba medija. Junaci njegovih knjiga raspravljaju o Džoniju Kešu i Merlu Hagardu i gledaju filmove poput Nobody’s Fool Roberta Bentona, dok su njegove pesme rokenrol ekvivalenti onih najsažetijih i najjezgrovitijih priča Rejmonda Karvera. Njegov roman Northline, objavljen 2008. godine, sadrži i originalni saundtrek. Knjigu, naime, prati CD sa četrnaest instrumentalnih kompozicija Vlotina i Pola Brejnarda. Svaka odgovara određenoj situaciji iz knjige (neke nose naslove i po poglavljima). Proza, dakle, ovde biva najdirektnije pretočena u muziku. „My hope is that the music reflects the feel of the book“, kaže Vlotin. Na najnovijem albumu njegovog benda, koji se pojavio u avgustu ove godine, nalaze se pesme koje saopštavaju ultimativne priče o životnim ćorsokacima. Njihovi junaci ista su ona fela ljudi kojima se i Karver bavio: razvedeni, otpušteni sa posla, članovi Anonimnih alkoholičara, ljudi koji plaćaju alimentacije bivšim ženama i staračke domove roditeljima. Pacifički severozapad zajednički je imenitelj ovoj dvojici autora. Karver je rodom iz Oregona, u kome Vlotin živi i stvara. Album We Used To Think... inspirisan je upravo ovim regionom i posvećen njemu.

Je li čitav svet proklet ili je samo u pitanju Zapad, pita se junak pesme „Ruby and Lou“ posle niza jalovih pokušaja da se pobegne iz jednog bezizlaznog životnog miljea. Dodeljena sudbina iliti „zadat život“, što reče jedan pisac, oličena je u disfunkiconalnoj porodici a korak ka oslobođenju predstavlja vožnja autobusom u Spoken ili Portland. Pri takvom kretanju, u kome je najveće postignuće da se uštedi hiljadu dolara, neka sila kao da večito pokazuje junacima gde im je mesto dok ih ne dovede do zapitanosti šta tu u stvari nije u redu i zašto se sve vrti u krug. Čitav taj proces koji ne vodi nikuda Vlotin plastično predstavlja tako što tek škrto naznačava njegove koordinate, pa opet je sve savršeno jasno. Kao ona uzda kod Karvera. Kad vam je stave oko vrata, znate da ste nekuda krenuli. Krenuli ste u isti onaj krug o kojem i Vlotin peva. I tako je to u dobrom delu pesama na ovom albumu (ističu se naslovna, „Boyfriends“, „The Pull“, „43“, ova poslednja nešto drukčijeg zvučnog ugođaja od ostatka albuma). Sumorna životna potucanja sa ne tako retkim izletima u patologiju njihova su tema. Vlotin obično saopštava slušaocu koliko su godina imali njegovi junaci kada im se desilo ono što im se desilo (43, 34) i gde se to zbilo (Jukon Laundž, Modesto, Frezno). Geografske odrednice i pređeni životni put pokazuju se kao merila ličnih katastrofa i slomova. Teško je odupreti se relevantnosti i gorkoj privlačnosti ovakve tematike, jer prepoznajete da bend iz Portlanda govori o nečemu što vas se i te kako tiče i pogađa vaš nagon za samoodržanjem, koji vas manje ili više uspešno štiti od egzistencijalnog straha. Na tom području leži relevantnost delovanja Vilija Vlotina i benda mu Richmond Fontaine.

Mada album najvećim delom počiva na narativnim tekstovima, treba napomenuti da ima i drukčijih pesama. „You Can Move Back Here“ i „Maybe We Were Both Born Blue“ otkrivaju drukčije Vlotinovo autorsko lice. U njima se takođe može nazreti priča, ali ona je skrivena iza lirskih slika, koje pre svega ocrtavaju određena emocionalna stanja. Pored toga, na albumu se nalaze tri instrumentala i pesma „Watch Out“, koja sadrži jedan jedini stih. Ta rečenica predstavlja i najdirektniju poruku tvoraca ploče njenim konzumentima. A ona u svojoj suštini nije ništa drugo od onoga što je Aristotel smatrao da je cilj svake uspele tragedije. Eto tu smo: prastara priča o ljudskom stanju, o strahu pred svetom koji čuči negde u nama, ispripovedana na amerikana / alt. kantri način, koji se pokazuje kao jedno od najboljih sredstava za to koje znam.

Najzad, još jedna stvar. Mada je Fitzgerald jedna od mojih omiljenih ploča u poslednjih deset godina, uvek mi je pomalo smetala ta njena radikalna svedenost. Sve je tu bilo podređeno Vlotinovom pripovedanju, koje jeste briljantno, ali ipak... E pa, na ovogodišnjem albumu bend znatno više dolazi do izražaja, te se stiče utisak da jedan radikalni postupak ustupa mesto zrelijem i obuhvatnijem autorskom izrazu. U tom smislu, kao najupečatljiviji momenat izdvojio bih marijači trubu Vlotinovog kompanjona Pola Brejnarda, koja na izuzetan način potcrtava dramatičnost pesme „Boyfriends“ dajući joj simetriju i deleći njen naboj na dva precizno izbalansirana čina.