Oda za rokenrol bend

Prikaz nastupa koji je u četvrtak uveče imao detroitski bend "The Dirtbombs" u Malom klubu SKC-a ima samo jedan zadatak – da odgovori na pitanje da li je to najbolji rok koncert održan u Beogradu godinama unazad? Što se ovog potpisnika tiče odgovor je potvrdan. Postoji puno razloga za to.

Da pođemo redom. Publika je bila fantastična i u optimalnom broju. Još dok smo čekali ispred videlo se da su svi koji treba da budu prisutni bili tu. Takođe oni koji nije trebalo da prisustvuju nisu došli – što je bilo super.

Hemija je odmah proradila: sa prvima taktovima, pola sata pre ponoći, uspostavljena je neraskidiva veza između auditorijuma i izvođača. Iz pesme u pesmu veza je postajala snažnija. Na kraju su sve granice bile izbrisane - bili smo deo jedinstvenog entiteta.

Koncert "The Dirtbombs" je postao religijski čin. Uživajući u muzici, obavljali smo ritual rokerske vere čija je snaga srazmerna osećanju neprilagođenosti i izopštenosti.

"The Dirtbombs" su iz Detroita. Sviraju garažni rok. Na novom albumu „We Have You Surrounded“ njihova muzika dobila je novu facetu. Posebna vrsta političke i socijalne osvešćenosti dala joj je oreol distopijskog bluza. To je, međutim, nije opteretilo. Samo joj je dalo na oštrini i žestini; učinilo koncert boljim.

Histerična litanija kojem je, nešto pre jedan, nastup okončan, predstavljala je promociju kontrakulturnih, odmetničkih i rokerskih vrednosti. Jedan od dvojice bubnjara, prošetavši se preko pojačala i instrumenta, sišao je u publiku i odatle propovedao o nepristajanju i pravu da se bude različit. Njegovo mesto za bubnjevima u jednom trenutku je zauzeo Aca Delibašić, sa sve novim stajlingom, kojim dominiraju fensi brkovi a la Brajen Feri, odnosno Nik Kejv. Nezaboravno!

Repertoar je bio očekivan. Originalne pesme i tzv. obrade smenjivale su se u suludom ritmu. Nije bilo pauze između pesama: kraj jedne predstavljao je početak druge. Prva na repertoaru je bila „Leopardman At C&A“ koju je Mik Kolins napisao na tekst jednog od najvećih umetnika našeg doba Alana Mura, slavnog autora grafičkih novela. Čuli smo i „Motor City Baby”, “I Can't Stop Thinking About It”, nove pesme “Ever Lovin’ Man”, “Wreck My Flow”, obrade “Ode To Black Man”, “Underdog” i mnoge druge.

Egzekucija je bila savršena. Petočlani bend (dve gitare, dva bubnjara, bas) gruvao je besomučno – onako kako nalažu garažna pravila. Mik Kolins je pevao sa zanosom sumanutog propovednika. Njegove interpretacije su svakoj pesmi davale “višak značenja” koji ih je pretvarao u odmetničke psalme. Obuzet muzikom mogao sam da vidim kako Džek i Meg Vajt u nekom derutnom detroitskom klubu slušaju "The Gories", prethodni Kolinsov bend, i kako, omađijani, prave planove za fantastičnu karijeru koja će uslediti.

Posebna vrednost ovog koncerta "The Dirtbombsa" je bio šou. Misanscen i koreografija bili su ultra rokerski. Članovi benda znaju kako treba da se ponaša i izgleda rok muzičar na sceni. Poseban doprinos su dale devojke iz publike koje je Mik Kolins izveo na binu. Đuskale su kao "Ikettes".

Kad se koncert završio bubnjari su se popeli na svoje instrumente i stajali mirno kao karijatide. Mi smo im aplaudirali. Nisu se pomerali minutima. Potpuno neverovatno i do sada neviđeno. Ta završna scena naglasila je obrednu prirodu događaja koji se završavao.

Dok sam izlazio iz SKCa video sam Ko, devojku iz benda, kako puši u garderobi, video sam i bubnjara, koji je bio glavna zvezda poslednje tačke, kako smožden sedi na stepenicama. Nisu ih skupocenim limuzinama odvezli u luksuzne hotele. Ostali su tu, sa nama. Isti smo rod, isto bratstvo. Probuđeno osećanje pripadništva i zajedništva neočekivana je vrednost ovog nastupa koji je, da odgovorimo na pitanje sa početka teksta, jedan od najboljih ikad viđenih u Beogradu.