Sky Wikluh – Ortaci ne znaju

U odnosu na debi album „Zašto, brate Vikler“, izdat pre 3 godine, ali i radove matičnog benda, „Ortaci ne znaju“ predstavlja ozbiljan korak napred jer predstavlja Vikla kao kompletnog i kompetentnog autora kome na putu do vrha ne stoji niko i ništa, osim njegovog vlastitog ega. Naime, sva sila albuma koje je samostalno ili delimično potpisao poslednjih nekoliko godina svedoči o velikom autorskom potencijalu koji prosto isijava iz njega i kome nedostaje kanalisanje i usmeravanje. Inače, sva je šansa da će iza njega ostati brdo dobrih albuma, na korak do vrha, nikada na njemu, umesto da ostane upamćen kao autor nekoliko remek dela.

Prvo što upada u uši preslušavanjem ovog albuma je moćan produkcijski posao koji je Skaj odradio na svojim pesmama. Dobar deo albuma zvuči kao da je „peglan“ u Los Anđelesu, a ne na skromnoj opremi studija „Đubrište“.

Solidno muzičko obrazovanje ne može da se ne primeti, naročito kada je u pitanju impresivan početak numere „Ajmo“ ili majstorska harmonija postignuta u numeri „S tobom ili bez tebe“. Ispovedni ton i tužne životne priče socijalne ili ljubavne tematike koje dominiraju albumom (kada nije u pitanju prozivanje ortaka ) povremeno uspevaju („Sledeća stanica“), ali imaju svoj limit jer nakon treće ili četvrte slušalac biva zamoren sličnim pričama koje se ponavljaju.

Broj gostiju je, što je za pohvalu, sveden na probranu ekipu u sastavu Marčelo, di džej Rejd, di džej Rahmani, Nensi i Ajs Nigrutin, dakle nema beskrajne parade drugara i kolega koje često čine da albumi domaćih hip hopera zvuče gotovo isto.

Najveći potencijal leži, čini se, u njegovom skretanju u ar en bi i soul vode u kojima se, vođen izvrsnim sluhom, snalazi odlično. Obratite pažnju na „Nedeljno jutro“ i izvrsni potencijalni singl „Pobednik“.

Zabavan je i dram end bejsom obojen radio hit „Ovaj grad nikad ne spava“ u čijem refrenu se Vikler opasno približava teritoriji Vlade Georgijeva, ali isplivava duhovitim tekstom i spasava obraz čistokrvnog hip hopera.

Celokupan utisak je vrlo dobar. Da je bilo snage da se nekoliko „vickastih“ pesama ostavi van albuma usledila bi i ocena više, dakle maksimalna, poput one koju je Marčelo zaslužio sa „Puzzle Shock“. Skaj Vikler ima potencijal bez premca na ovim prostorima, talentom podseća na ranog Ramba Amadeusa i samo ga korak deli od velike karijere. A ona će uslediti kada bude shvatio da ne mora na samo jednoj ploči da isproziva baš sve ortake i bivše ribe, da bude najbrži, najbizarniji i najekstremniji.i da pokaže kako se „nije prodao“. Ali i da ne mora po svaku cenu da demonstrira sa kakvom lakoćom može da parira Timbalandu, Timberlejku, Džej Ziju (Jay-Z) i ostalim bogovima modernog ar en bija i hip hopa.

Sindrom drugog albuma je preskočen sa dosta grča ali i uspešno, najveći majstori su svoje vrhunce postizali tek na trećoj, četvrtoj ili čak nekoj kasnijoj ploči, nakon što bi raskrstili sa svim pritiscima i dokazali svima da su veliki. Tek onda bi usledilo dokazivanje samom sebi. Nešto mi govori da je Skaj Vikler jedan od njih.