Bisera Veletanlić - Prozor

Živim život, kako znam.
kome hoću – osmeh dam.
Danas ovde snivam sne,
sutra biću ko zna gde!
…………………………..
Nemam kola, nemam stan,
ipak, lep mi je svaki dan.
Šta o meni priča ko,
veruj, nije, nije ni važno to!

Da, ovo su stihovi jedne pesme iz davne sedamdeset sedme, a inače muzika iz filma “Ljubavni život Budimira Trajkovića”, koju je Bisera u svom prepoznatljivom šeretskom i vragolastom maniru pevala, a koja je ipak na neki način zaboravljena. Danas tako pevati i ne mariti što nemate kola, stan itd. nije baš lako. Kao što ni Nušića uprkos njegovoj večitoj aktuelnosti retko ko želi shvatati do kraja, znate ono: ” ijuuuuuu šta će svet da kaže…" sve je samo radi tog sveta, a što patimo i što smo nesrećni, to je neka cena koja se bespogovorno mora plaćati.

Dakle, pred nama je trostruki cd Bisere Veletanlić u izdanju PGP RTS čiji sadržaj donosi radost i otkrovenje i slušajući ga shvatate da je pravih pevača malo, da su oni retkost i time prava dragocenost.

Iako rođen u vreme njenih najboljih stvaralačkih godina, ipak osećam da je sa svojom muzikom na nosačima zvuka stigla možda u poslednjem trenutku, i da je to ta neka nadoknada za propušteno, jer za poslednih 15 godina svi smo bili uskraćeni, pa i sama Bisera.

Nemamo pravo zamerati joj, ako joj aktivniji povratak na muzičku scenu postaje težak, kao što je dug niz godina bio problem objaviti sve te pesme koje je, po sopstvenom priznanju, sama sačuvala ispod kreveta, inače ni to ne bi ugledalo svetlost dana. A to su pravi biseri koji se uvek nanovo daju otkrivati, nesmanjene lepote i volšebnosti.

Izdvajam pesme “Ručak za dvoje”,”Milo moje”,”Ruža bez mirisa”, najzad “Ti si obala ta” iz sedamdeset četvrte godine, što vraća poljuljanu veru u ljubav i u njeno postojanje ohrabrujući rečima:

"Na kraju mora novo more, na kraju puta novi put.

Do sunca i još dalje te tražim sad!

Ti, ti si obala ta…
kojoj stižem ja…

da dragi ti!"

Nakon preslušavanja ovog impozantnog albuma stiče se utisak da Biseru poznajete i privatno oduvek, postaje vam ako nije do sad, bliska, draga i razumljiva. Sve je rečeno tim pesmama u različitom rasponu tog raskošnog glasa sve ono što život donosi, uspone, padove, radost, tugu, samoću, naklonosti…

Starije generacije se prisećaju vremena Jugoslavije kada je, kažu, umela da ide u pogone fabrika sa kacigom na glavi, iI' peva sa radnicima kao veliki drugar, lafčina, ali i da je upoznaju i kao toplu, senzualnu ženu uglavnom neshvaćenu i nezaštičenu koja vapi za osloncem, zagrljajem, ponajpre kad zima prođe i raziđu se magle…

Lako se može prepoznati i u pesmi”Dečak taj”, otkrivanjem da još u nama tinja nada da će sa prolećem, probuđenom prirodom i mirisom jorgovana stići i ona, u srcu dugo nošena i očekivana.

Nosi bezbroj snova
u srcu mali čovek taj,
sveske pune reči,
a želje krije oka sjaj.

A ruke, znam,
te male ruke što svet nose svoj
snažne će postati.

A nežni dlan toplinom
letnjeg sunca, znam,
jednom nekog će grejati.
Nosi bezbroj snova
u srcu mali čovek taj,
sveske pune reči,
a želje krije oka sjaj.

A ruke, znam,
te male ruke što svet nose svoj
snažne će postati.