Bob Dylan u Areni: I Was There!

Zbog čega čak ni amnezija ne može ništa sećanju na 6. jun 2010.

Vladimir Skočajić
Podeli

Ako posmatrate odnos između srpskih koncerata i najznačajnijih imena u istoriji popularne muzike, lako je zaključiti da osim Rolling Stones Beograd nikada nije posetio neko toliko važan kao što je Bob Dylan. Prvi put je to uradio u osvit balkanskog pokolja 1991. godine, a drugi put – sinoć. Sama činjenica da u naš grad dolazi neko čiji istorijski značaj ima težinu jednog Dostojevskog, Pikasa, Mocarta ili Branda je podatak dostojan uzbuđenja. Iako se ovih dana mnogo priča o zgusnutom rasporedu svetskih mejnstrim zvezda u Areni (bilo je i vreme), iako su Elton John i Eric Clapton u proteklim decenijama mnogo zadužili popularnu muziku, ipak je Robert Zimmerman mnogo zvučnije ime od Reginalda Kennetha Dwighta, dok je pesma „Like a Rolling Stone“ jedna od retkih koja je poznatija nego „Layla“. To su činjenice, slagali se mi sa time ili ne.

Nakon „akademskih“ 15 minuta kašnjenja, oko 20:45 na bini Arene se pojavljuju Dylan i njegovih 5 pratećih muzičara. Koncert počinje legendarnom „Rainy Day Women #12 & 35“, Dylan je za klavijaturama, da bi u drugom delu pesme prešao na električnu gitaru čime je izazvao salve oduševljenja u publici. Glas mu zvuči „prašnjavo“ i staro, baš kakva je većina pesama koje je sinoć izveo. Ako ste Arenu napustili razočarani njegovim pevanjem ili aranžmanima, onda mora da ste se slučajno zatekli tamo s obzirom da Dylan ovako zvuči poslednjih 20-30 godina. Kada preko dve decenije svirate u proseku 100 koncerata godišnje, sasvim je logično da ćete često nešto menjati u svojim nastupima (osim ako niste Rolling Stones). „It Ain’t Me Babe“ i „I’ll Be Your Baby Tonight“ su sirovi ritam i bluz u kojima najviše do izražaja dolazi gitarista Charlie Sexton na čije sviranje je očigledno više uticao Stevie Ray Vaughan nego sam Dylan. To su ujedno i poslednje 2 pesme u kojima Bob svira gitaru. Nakon gotovo neprepoznatljive „Masters of War“, Bob se latio usne harmonike i upravo zahvaljujući njenom zvuku i savršeno preciznom pratećem bendu „Stuck Inside of Mobile With the Memphis Blues Again“ je zvučala možda i ubedljivije od originalne verzije. U „Beyond Here Lies Nothning“ pedal steel gitarista Donnie Herron uzima trubu, čime joj daje nežnost koju ne poseduje na albumu.

Verovatno najlepša pesma koju je Bob sinoć izveo bila je „Workingman's Blues #2“ sa ploče Modern Times od pre 4 godine. Prigušeno osvetljenje, akustična gitara Stua Kimballa, Bobova usna harmonika i onaj stari unjkavi glas, učinili su da se žmarci prošire po celom telu, a oči navlaže pod teretom emocija. Ko sme reći posle ove pesme da Bob zaboravio da peva? Da je sinoć izveo samo „Workingman's Blues #2“ i nijednu drugu, to bi bilo sasvim dovoljno. Tempo je ubrzan sa „Cold Irons Bound“, da bi ga opet primirili sa „Forgetful Heart“, još jednom numerom koja zvuči ubedljivije nego na albumu, a glavni krivac je ponovo Donnie koji se ovog puta latio violine. Sirovo-masni roadhouse blues će nas voziti tokom cele, antologijske „Highway 61 Revisited“, a Bob ponovo „razvaljuje“ usnu harmoniku u „Not Dark Yet“ . Zvanično deo koncerta je završen furioznom „Ballad of a Thin Man“ u kojoj se prodorna Kimballova gitara izdiže visoko iznad ritam i bluz okvira. Tokom bisa smo dobili nešto izmenjenu ali i dalje ubitačnu „Like a Rolling Stone“, ne baš neophodnu za bis „Jolene“ i „Blowing in the Wind“ u sasvim novom aranžmanu, posle kog možemo reći da sa originalnom verzijom ima zajednički samo tekst. Posle skoro 2 sata svirke, nakon što su se sva šestorica zagrlila na sred bine, ovoj junskoj čaroliji je došao kraj.

Iako sam koncert proveo u prvim redovima, ne mogu reći da sam bio prezadovoljan zvukom, što je bila jedina mrlja sinoć. Prve 2-3 pesme Bobov glas se čuo prigušeno i mada se to kasnije popravilo, basistu Tonyja Garniera sam jedva čuo tokom celog koncerta, dok je sama jačina zvuka sve vreme bila relativno slaba i nije mi baš najjasnije zašto ih sve nisu pojačali. Mogu samo da zamislim kako je bilo u poslednjim redovima. Nisam siguran da li je problem u Areni ili toncima, ali nakon najgore ozvučenog „velikog“ koncerta kom sam ikada prisustvovao (Leonard Cohen takođe u Areni – sedeo sam u sredini sale i čuo sam svoje misli), mislim da nazirem odgovor.

Sem toga, sve ostalo je funkcionisalo savršeno. Bend je potpuno sinhronizovan i matematički precizno usviran (a kako i ne bi nakon više stotina koncerata). Na Bobovom licu se osmeh pojavljivao mnogo česće nego što se moglo očekivati, mada je komunikacija sa publikom bila ravna nuli. No, iako mi je ovo prvi Dylanov koncert, ništa drugo nisam ni očekivao, čak bih se možda i razočarao kada bi se „matori mrgud“ raspilavio – to prosto ne ide uz njegov karakter . Uostalom, ako su vam jedine zamerke na sinoćnji koncert bile odsustvo fraza „dobri veće“ ili „kvala“ onda znači da je sve bilo kako treba.

Gotovo pola veka nakon debi albuma, na pragu osme decenije života Bob Dylan i dalje zvuči moćno i sveže, najviše zahvaljujući potpuno novom ruhu u koje je odenuo svoje klasike. Ako vam pak ne pašu ti novi aranžmani i njegov današnji glas, verujem da biste se savršeno razumeli sa onima koju su mu zviždali na Newport festivalu 1965. kada je umesto akustične uzeo električnu gitaru. Za nas koji nemamo baš nikakav problem sa tim, ovo je bilo veče koje se neće zaboraviti nikada, pa makar ga gledali još mnogo puta u životu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.