Katanac za bol

Kathryn Bigelow možda jeste prva rediteljka nagrađena Oskarom, ali to ne znači da se ona u svojoj karijeri nije bavila “ženskim temama” otprilike koliko i John Ford. “Katanac za bol” je ekstremni dokaz toga.

Piše: Slobodan Vujanović
Podeli

KATANAC ZA BOL/ Hurt Locker

režija: Kathryn Bigelow

selektah: 4plus/ 10

Nisam baš siguran koji bi bio najaktuelniji način da se pozabavim filmom koji je svoju (festivalsku) premijeru imao još krajem 2008. godine, a koji je u međuvremenu ostvario mega-rezultat kod kritike (94/ 100 na Metacriticu), što je u velikoj meri rezultiralo njegovim nominovanjem za Oskara, a potom i osvajanjem šest komada istog. Njegov ukupni skor na boksofisu nakon svega toga: 40 miliona dolara. Nekakav disbalans između “najavljenog” (kritika) i “primljenog” (publika) tu očigledno postoji. Ali sumnjam da je razlog slabog odaziva svetske publike razočaranost time što je Hurt Locker premalo anti-ratni film tj nedovoljno kritičan prema američkim imperijalističkim osvajanjima na Bliskom Istoku, a što su bili najozbiljniji prekorni komentari na njegov račun. Ako mene pitate- problem je sam film.

Hurt Locker nema nikakvu dramu. Ima tenziju, ali ne bi valjalo mešati to dvoje. Razvučen na 131 predugi minut on idući ka kraju uglavnom raslojava naše interesovanje svojom prelabavo povezanom radnjom. Strukturno, sam film sastoji se, praktično, iz četiri krupne scene demontiranja bombe koje su manje više varijacija na istu poentu- demonter se loži na demontiranje (a rediteljka na sve to zajedno). Sve što u prvoj sceni saznate o naredniku Williamu Jamesu (Jeremy Renner), kada kaubojski ušeta u ulicu koju je prethodno sam zadimio i potom demontira ne jednu, nego pet bombi odjednom, samo će vam se, uz malo gradacije u tenziji, ponavljati prilikom svakog narednog demontiranja. Za sve one koji su otporni na rečitost dela, stvar će u više navrata i verbalno biti eksplicirana.

Van ovih, postoje dve scene u kojima imamo cameo-stradanja dva veća “stara” nego što je sam Renner (prvo Guya Piercea, a potom Ralpha Fiennesa), a ja sam prilično ubeđen da se Bigelow na ovaj potez odlučila igrajući na kartu naših psiholoških očekivanja i filmskog iskustva. Dakle, ako su vedete poput Piercea i Fiennesa stradale nakon samo par minuta na filmu, mogućnost da će i Rennera zadesiti slična sudbina ne može se odbaciti do kraja filma. Čime je narativnom toku napravljena solidna odbrana od nepodnošljive predvidljivosti.

Kao i u većini svojih filmova, Bigelow u fokusu drži muškarčinu kome je “igra sa životom” najlepši razlog življenja. Obesni bajker koga igra Willem Dafoe u Bigelowinom ko-rediteljskom debiju The Loveless zračiće istom (auto-)destruktivnom potrebom za slobodom kao i vampiri u Near Dark, kao i surferi u Point Break, kao i Lenny Nero u Strange Days, a sa izvesnom varijacijom- kao i lik Maren Hontvedt u filmu The Weight Of The Water. Sa narednikom Jamesom napravljen je najveći kontrast- njegova adrenalinska ovisnost kao odraz želje za ultimativnim čačkanjem života okovana je prvo uniformom, a potom i ratnim okolnostima u kojima se on nalazi. I tek onda činjenicom da je on otac i suprug!...

Bigelow nesumnjivo uživa u svom junaku. On je njen tip odn. “njen tip”. Nju rat ne zanima. On je samo scenografija, unutar koje je povremeno procuri par već čutih kritika na račun američke vlade, baš kao i nekoliko patetičnih anti-ratnih scena (sve u vezi sa dečakom Beckamom) koje su tu da ublaže pravu temu filma. A Hurt Locker je u najvećoj meri alegorija Bigelowinog hardkor seksa sa “momkom njenih snova”. Poze se menjaju, ali narednik James svaki put ide do kraja… Nažalost, ova vrsta kamufliranog (intelektualnog?) pornića ima svojih limita- pre svega u činjenici da ne znamo kako da “participiramo”, a potom i u nesposbnosti da se prevaziđu najčešće “mane” pomenutog žanra: očajan ritam i to što se sve svodi na ponavljanje jednog te istog.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.