Pre i posle Tesle

Čovek koji je ubio Teslu, Autor: Goran Skrobonja

Poznat u književnim krugovima kao vrstan pisac i prevodilac horor žanra i naučne fantastike, Goran Skrobonja objavio je novi roman Čovek koji je ubio Teslu, koji pomalo poseduje od oba žanra, ali ga je najlakše svrstati u aktuelni stil u svetskoj književnosti – postmodernizam. Koreni romana nalaze se u priči „U 5 i 15 za Nekropolis“ iz zbirke Tihi gradovi koju je isti izdavač, Laguna, objavio 2007. tri godine pre romana Čovek koji je ubio Teslu.

Ime našeg poznatog naučnika, Nikole Tesle, za koje će se zakačiti svaki Srbin, čak i za izlog jedne knjižare, predstavlja jezgro oko koje se vrte likovi knjige. Ritam njegovog života sa usponima i padovima uslovio je ritam njegovih naučnih otkrića, a u samom delu postojanje paralelnih univerzuma. Knjiga je pisana kao dnevnik dva paralelna lika koji funkcionišu kao dvojnici iz dva paralelna univerzuma. Dvojstvo likova Jevrema Radivojevića, Teslinog ličnog asistenta i Nikodija Marića, korumpiranog bogataša koji upravlja svetom iz Beograda 100 godina kasnije, oslanjajući se na Tesline projekte, u stvari je moderna varijacija na romantičarski motiv dvostruke ličnosti, Doktora Džekila i Mistera Hajda. Otuda podeljenost u podnaslovu: „Dnevnik apsinta i krvi“ predstavlja osnovni simbol dualizma ličnosti – apsint se vezuje za delirijum univerzuma Teslinog pomoćnika, Jevrema, dok se krv vezuje za nasilje lika Nikodija Marića i sveta koji on predstavlja. Pisac nam oslikava ova dva lika i njihov svet kroz simbol ogledala, koji je Borhes često upotrebljavao u svojim fantastičnim pričama. Kao i kod Borhesa, ogledalo daje suprotnu sliku pravog stanja jednog vremena, a simbolično shvaćeno, ogledalo je princip po kojem bi trebalo da funkcionišu svet romana i realnost.

Radnja romana smeštena je u period dvadesetih godina 20. i 21. veka. Vremenski skokovi od sto godina poseduju pseudonaučno objašnjenje, preplitanjem teorije relativiteta i postojanjem rupa kojima se deformiše prostorno-vremenska dimenzija sa teorijom elektriciteta. To je omogućilo da se likovi iz ova dva vremena spoje u jedno i utiču na promenu toka istorije. Na domaće čitaoce zaista pozitivno deluje slika Tesline laboratorije, smeštene u Beogradu, a ne u Americi i pomisao da je Naš čuveni naučnik Ovde sprovodio važne eksperimente, uključujući cepanje nukleusa atoma (stvaranje atomske bombe). U ovoj priči, Srbija je vodeća sila u Evropi i svetu i u svoje okrilje prigrlila je (a ne oterala) sve svoje ljude čije je delo uticalo na razvoj civilizacije.



Na uvodnim stranicama srećemo, ne samo Teslu, već i Nušića, Skerlića, Komarčića, Apisa, Gavrila Principa, Romanove i mnoge druge stvarne ličnosti koji hodaju po sceni romana kao živi mrtvaci. Kada zagrebemo ispod površine i odemo dalje od pitanja „Šta bi bilo kad bi bilo?“, shvatićemo da ova literarna istorija služi kao alegorija trenutnog stanja u Srbiji. Dragutin Dimitrijević Apis, čije ime vezujemo za oslobođenje Srbije od monarhije nesposobnih vladara i čist patriotizam, ovde predstavlja praznog siledžiju koji dela bez ikakvih ideala i strogo po ličnim afinitetima. Čovek koji je ubio Teslu, postaje čovek koji je ubio sve ono dobro što je izašlo iz Srbije i što prevazilazi uske okvire kojima smo od tada omeđeni. On je simbol svih onih ljudi koji nastavljaju da ubijaju svaku ljudskost i da prave globalne posledice od svoje gluposti.

Posle putovanja kroz vreme, Teslina desna ruka, Jevrem Radivojević počinje da u dešavanjima i likovima iz romana vidi pravu istoriju. Idući ka kraju, događaji iz romana počinju da se poklapaju sa stvarnom istorijom i dobijaju elemente akcije i patetike. Od idealnog izmišljenog početka koji obećava, čitalac se suočava sa paralalelno surovom budućnošču, opisanom sa puno pseudorealističnih detalja i kada se ova dva paralelna sveta spoje, strmoglavo pada u tragičnu bljutavost, a to je, ni manje ni više, naša stvarnost.