G. G. Markes: Živeti da bi se pripovedalo

„Život nije ono što je čovek proživeo, već ono čega se seća i kako se seća da bi ga ispričao.“ (Gabrijel Garsija Markes, 1927- 2014)

Piše: Mladen Savković
Podeli

O Gabrijelu Garsiji Markesu, najmagičnijem piscu među svim realistima, koji je preminuo 17. aprila u svom domu u Meksiko Sitiju, može se pisati na mnogo načina, ali uvek je najbolje to činiti lično i subjektivno. Tako je nastao i ovaj tekst.

Mnogo godina kasnije, dok se ponižavajuće nečistim autobusom vozio preko zlatiborskih vrleti, ne verujući da sneg može da pada tako jako tokom noći usred aprila, pomisliće kako bi sve bilo drugačije da je onog dana odlučio da je napolju suviše hladno i da ne vredi izlaziti iz stana. Srećom, tog februarskog dana hladnoća mu nije toliko smetala, pa se strpao u crveni tramvaj broj 9, sjurio niz promrzlu Ulicu Vojvode Stepe i sačekao ispred Sava centra Nađu. I sada, (ne baš toliko) mnogo godina kasnije, Mladen misli da je bio u pravu kada je tvrdio da se tog FEST-ovskog dana u bioskopskom mraku dešavalo nešto nadasve magično.

Publika je mahom zviždala, čak i na scenu ljubavnog čina ostarelih, najzad spojenih Florentina i Fermine, odgovorila gromoglasnim smehom. Ali Mladen je tvrdio kako je to jedna od najlepših ljubavnih priča koju je video u svom kratkom životu. Ruku na srce, kritika je sasekla film „Ljubav u doba kolere“, i veoma je lako razumeti zašto. Toliko je pogrešnih poteza povučeno u realizaciji filma, dovoljno je samo navesti to što su glavni glumci, Italijanka i Španac, govorili engleskim jezikom sa južnoameričkim akcentom. Međutim, nešto u tom naslovu, „Ljubav u doba kolere“, Mladenu se činilo epohalno velikim i dramatično romantičnim, čim je video najavnu reklamu u (sada već pokojnom) Yellow Cabu. I zaista je bilo tako, jer priča sažeta u tom ma koliko lošem filmu bila je dovoljna da se zauvek veže za Florentina Arisu i Ferminu Dasu. Paleta najrazličitijih likova, uvijenih u prelaz iz jednog u drugi vek i sve promene koje novo doba sa sobom neminovno nosi, uz više nijansi emocija nego nijansi boja na impresionističkim pejzažima... Sve se to moglo nazreti u mraku Sava centra.

Čak su mediji preneli i oduševljenje pisca knjige, na osnovu koje je snimljen film. Navodno je izvesni Gabrijel Garsija Markes aplaudirao reditelju na samo za njega priređenoj pretpremijernoj projekciji filma. Dakle, došao je trenutak da se Mladen i Markes upoznaju. Ali...

Upoznati Markesa dvehiljadeineke u Srbiji nije bilo toliko jednostavno. Na stranu to što je upitno za koliko će se još godina program školske lektire pošteno protegnuti i na XX vek i latinoamerički bum koji su izazvali Markes i vršnjaci, beogradske knjižare u tom trenutku nisu se mogle pohvaliti njegovim knjigama. Prilično čudno, ako se uzme u obzir ko je i šta piše Gabrijel Garsija Markes. Meseci bezuspešne potrage, nakon FEST-a 2008, gurnuli su Markesa u zaborav.

Pukovniku nema ko da piše

„Gara, kad ste dobili ove knjige što vam stoje u izlogu“, viknuo je Mladen dozivajući alfu i omegu bele trafike, smeštene na mestu koje bi se moglo nazvati centrom Sutomora, tog jadranskog bespuća zamaskiranog u bučni dvadesetčetvoročasovni vašar.

Gara je bila stamena, jaka žena od četrdeset i nešto, kojoj možda ime nije ni bilo Gara, ali su je tako verovatno prozvali zbog tamnog tena i neukrotive, guste crne grive. Njen muž radio je tada nedaleko od trafike, u policijskoj stanici, a Gara je godinama uspešno vodila trafiku koja se iz leta u leto širila, sve dok nije dotakla ivice trotoara.

„Ne znam ti ja, to smo dobili nešto jutros sa štampom“, grmnula je kroz malen, četvrtast otvor kakav su nekad imale sve trafike ovoga sveta.

„Te dvije ti koštaju četiri eura, u kompletu. U stvari, koštaju 3,99, ali ti taj jedan cent stvarno vraćat' neću“, dodala je kroz osmeh.

„Ne moraš ništa da vraćaš, samo mi daj obje. Čekaj da donesem pare, nisam ponio sad i za knjige“, uzvratio sam, sjurivši se preko ulice i ponovo nazad do trafike.

„A viđi, imaš i ovu još jednu što smo dobili. Ali ona ti je sama četiri eura, ne znam isplati li ti se to“, rekla je provlačeći još jednu knjigu kroz magični četvorougao.

„Čekaj da odem po pare i za tu“, opet trk preko ulice u jednom, pa u povratnom smeru. A onda trk do sobe, odlažući knjige ispod kreveta, gde će dočekati kraj sezone, leta 2008. Tako je Mladen za svega osam evra, potpuno nenadano poput letnjeg pljuska koji je pao kasnije tog dana, kupio knjige „Sto godina samoće“, „Sjećanje na moje tužne kurve“ i „Dvanaest hodočasnika“. Hvala hrvatskoj izdavačkoj kući V.B.Z. na tako velikodušnoj akciji.

Po završetku sezone, u vremenskom procepu koji je trajao do odlaska na fakultet i novu godinu studija, dok je vrelo leto (a leta u Podgorici su uvek vrela) odbijalo da umre, počeo je da čita onu prvu knjigu, za koju Gara nije bila sigurna da li se isplati kupovati je, jer ipak samo ona jedna košta četiri evra, a one druge dve su bile u kompletu za istu cenu.

Ništa potresnije, tužnije a ujedno ništa magičnije Mladen do tada nije pročitao. A čitao je redom svu lektiru tokom gimnazijskih dana, pa i više od toga. I nije mu bilo jasno kako je moguće da se čitalac, nakon čitanja knjige koja se zove „Sto godina samoće“, oseti utešno, pa čak i srećno u svoj svojoj tuzi i nevolji. I kakvo je uopšte selo taj Makondo, i kakva je to tako tragična familija čije ime ukazuje na dobar dan?

Prvi put tada Mladen je upoznao snagu magičnog realizma proisteklog iz Markesovog pera. I nije znao kako da reaguje na sve što je pročitao.

Iste večeri poslao je poruke svojim prijateljima, sa jednim jedinim pitanjem: „Jesi li ti srećan/a u svom životu?“. Dobio je najrazličitije odgovore, od onih šaljivih (Mađo, što ti bi?), do onih filosofskih koji dele sreću i zadovoljstvo, razdvajaju trenutak i veću sliku... Sve ih je zapisao na jednom papiru, koji će mnogo godina kasnije pojesti jedna od brojnih selidbi po Beogradu.

Odmah po čitanju „Sto godina samoće“, Mladen se nameračio i na one dve knjige u „paketu za 3,99 eura“, i hteo je da čita još, ali cap. Ni na trafikama, ni u knjižarama druge Markseove knjige nije mogao naći. Još jedna potraga po beogradskim knjižarama završila se neslavno, da bi jednog dana, sasvim slučajno, čekajući Nađu ispred Filološkog fakulteta, kod uličnih prodavaca koji ne znaju za praznike ni vremenske neprilike, naleteo na „Oči plavog psa“, zbirku priča magičnih koliko je magična i edicija „Reč i misao“ u kojoj je knjiga objavljena. Staro, dobro crveno izdanje.

Ispostavilo se da je neko nekad, u vrtlogu devedesetih, nevidljivom rukom prepravljao izdanje jedne Markesove knjige. Gabovi zastupnici, verovatno i on sam, toliko su se naljutili da nisu više hteli ni da čuju za Srbiju. Sve dok se, bez neke velike najave, po knjižarama, a potom i na sajmu knjiga, nisu počela pojavljivati nova izdanja zrenjaninskog izdavača „Sezam book“. Bio je to povratak Markesa među Srbe. Bio je kranji red.

O ljubavi i drugim demonima

Nekim pričama zaista nije suđeno da budu ispričane. E pa ovo nije jedna od njih, pomislio je Mladen dok je, još pod utiskom Markesove (ovozemaljske) smrti na Veliki petak kucao tekst o njemu. Majka bi mu rekla da ne valja da se radi, ali je umesto toga odlučila da pravi priganice i da ga pusti na miru.

A zaista se čini da nije bilo suđeno da ova priča bude ispričana, bar ne na ovom sajtu. Odmah po povratku sa Kustendorfa, Mladen je u Nušićevoj ispijao kafu sa Sonjom, dok je napolju divljao januar. Nije bio strašan januar te 2014. godine, ali ko zna šta mu je bilo tog 23. dana pa je poludeo. Osim kafe, Mladen je pojeo i kolač da zasladi, što se kaže, gorak život. Sonja ga je malko požurivala, jer se prvobitno dogovorila sa Jelenom da idu na predavanje nekog fotografa u Institutu Servantes. Iako poznat po tome što redovno radi i tokom slobodnih dana, kao što je bio i taj dan, Mladen je hteo da preskoči predavanje, misleći kako je lepše još malo prošetati gradom i svađati se s vetrom na Kalemegdanu. Nagovorio je i Sonju, pa je tako Jelena ispala iz kombinacije. A onda, prolazeći pored Instituta Servantes, u trenu su oboje pomislili, zašto da ne?

Predavanje je tako počelo, a Jelenu je posao zadržao i verovatno će mnogo godina kasnije žaliti zbog toga što je propustila priliku da sluša fotografa Danijela Mordžinskog. Povodom otvaranja velike izložbe fotografija najvećih španskih i latinoameričkih pisaca, Mordžinski je doputovao u Beograd da nam otkrije nepoznatu stranu legendarnih pisaca. Naravno da je Mladen odlučio da „radi“, mahnito je počeo da hvata beleške, uključio diktafon da snimi celo predavanje.

Ipak, vodeći bitku sa vetrenjačama, terajući inat sebi, uredniku, i ko zna kome, Mladen tekst nikada nije sredio za ovaj sajt. A onda su počele da se dešavaju neobične stvari. Zapravo, neobične samo za one koji ne znaju koliko je Mladen smotan, zaboravan i katkad neoprezan prema bogastvu koje čuva svuda oko sebe. Diktafon, da budemo iskreni - mp3 plejer sa opcijama za ultra kvalitetno snimanje zvuka - neobjašnjivo je završio u klozetskoj šolji jednog od onih klaustrofobičnih toaleta u Sava centru, popločanih modro plavim, prilično morbidnim pločicama. I to svega nekoliko minuta pre nego što je nastao ovaj intervju. Svi zapisani tonovi bili su izgubljeni, a plejer/diktafon prestao je ubrzo da daje znake života. Pokoj mu duši. I sveska sa beleškama volšebno je nestala iz Mladenovog stana, verovatno je jadna završila u kontejneru tokom jednog od trenutaka ludila kada Mladen odluči da sredi dom i pobaca sve pred sobom.

Ali, kako piše Markes, život nije ono što je čovek proživeo, već ono čega se seća i kako se seća da bi ga ispričao. Ovako se Mladen, na Veliki petak, osamnaestog aprilskog dana dve hiljade četrnaeste, seća priče fotografa Danijela o tome kako je u mala dvadeset četiri časa slikao ljute rivale, Marija Vargasa Ljosu i Gabrijela Garsiju Markesa.

Početkom 2010, na jutro otvaranja velike izložbe svojih fotografija, Mordžinski je imao tu čast da doručkuje sa Ljosom i njegovom suprugom, sa kojima se sprijateljio prethodnih godina. Šalili su se kako Ljosa nema nijednu fotografiju koju je Mordžinski usnimio. Bile su to takozvane „fotožinski“ fotografije, nastale od kovanice koja je stopila ime fotografa i njegova dela. Međutim, Mordžinski mu je rekao kako te fotografije ne nastaju tek tako, i kako mora da mu da malo vremena. Dogovor je pao – naći će se u podne, pre otvaranja izložbe zakazane za veče, a do tada će Danijel smisliti način na koji da ovekoveči Ljosu, tu književnu gromadu sa Nobelovom nagradom u zadnjem džepu pantalona.

A onda je usledio sasvim iznenadan poziv, dok se nameštala scenografija za Ljosu. Markesova supruga pozvala ga je da tačno u podne dođe u njihov dom. Markes je čuo da je Mordžinski u gradu, i hteo je i on jednu fotografiju.

Nesrećni fotograf, znajući da ne sme da pominje Ljosino ime, pokušao je da se izvuče i da odloži snimanje za tri dana, pravdajući se da treba vremena, na šta mu je ona odgovorila: „Zar vi mislite da će Markes da vas čeka tri dana?“

Naravno da neće, znao je to i Mordžinski, jer nagovoriti Markesa na fotografisanje bila je poslednjih godina praktično nemoguća misija. Umesto tri dana, ispravio se brzo i rekao tri sata, pa je snimanje odloženo za tri sata posle podneva. A do tada će već smisliti šta i kako.

Ljosa je došao, tačno u podne, a Mordžinski mu je spremio jednostavnu scenografiju – krevet, sveća i pokrivač. Naime, često je slušao piščeve priče o tome kako ga je majka terala da ide na spavanje, pa je on morao da čita knjige pod pokrivačem, uz pomoć svetlosti jedne sveće. Baš tako je i nastala dole priložena fotografija, čuveni „fotožinski“ Vargasa Ljose.

Iako je Ljosa hteo da se druži i ćaska, vremena nije bilo pa je Mordžinski morao što pre da se izvuče iz hotela i ode u dom Markesovih. Usput je zgrabio bombonjeru iz hotela, jer nije lepo da prvi put ulazite u nečiji dom praznih ruku.

Mnogo godina kasnije, pred posetiocima u Beogradu, Mordžinski je priznao da to i nije bio pametan potez, jer je od silne trke i temperature iznad četrdeset stepeni, po kojima je januar u Kartageni nadaleko poznat, počeo da se znoji, a čokoladna bombonjera da se topi. Tako je stigao prilično uneređen i pozvonio na vrata. Otvorila ih je Markesova supruga Mersedes, neverujući u kakvom se izdanju ovaj pojavio. Markes ga je čekao u sobi, obučen u svečano belo, sa jarko žutom košuljom, spreman za fotografisanje.

Ni to nije dugo potrajalo, a Mordžinski je morao da se vrati u hotel i spremi za otvaranje izložbe. Opraštajući se sa Markesovima, Mersedes mu je pozdravljajući ga sa praga dobacila: „Doći ćemo večeras na otvaranje!“

A Mordžinskom verovatno tek u tom trenutku nije bilo dobro. Jer, ako dođe i Markes, ako se pojavi i Ljosa, biće to njihov prvi susret posle mnogo vremena. I ko znao kako bi mogao da se završi. Markes se ipak nije pojavio, iako je Mordžinski stalno motrio na ulaz jednim okom, ne bi li ga spazio prvi i pokušao da izbegne sukob. Mersedes ga ja pozvala nekoliko dana kasnije da mu javi da su ipak videli izložbu i da su oduševljeni fotografijama, ali nisu želeli da dođu na otvaranje kako bi izbegli gužvu.

Sonja i Mladen su posle predavanja fotografa ostali bez teksta, makar samo i zbog toga što je pred njima upravo govorio čovek koji se našao u prilici da slika Markesa i Ljosu u istom danu. Čak i Sonja, koju je teško oduševiti, nije skrivala zadovoljstvo zbog toga što smo ostali da slušamo predavanje. A onda su sišli u galeriju Instituta Servantes, gde su bile izložene odabrane „fotožinski“ fotografije. Među zveckanjem čaša i uz prigušenu buku iz Knez Mihailove, koja se nekako provlačila kroz stakleni izložbeni zid galerije, stajao je i Markes. Tik uz Ljosu. Gledao na Beograd oko sebe.

„Čini mi se kao da se sprema za neku borbu. Znaš ono kad se heroji spremaju za neku odlućujuću bitku i onda stanu na trenutak da duboko udahnu. E baš taj trenutak, kao da je to uhvatio na fotografiji“, rekao je Sonji.

Nisam došao da držim govor

Mnogo dana kasnije, Mladen je na otužnoj beogradskoj autobuskoj stanici, na sedištu broj 41 u dnu autobusa, čekao da se upali motor i da autobus krene ka Podgorici. U tom čekanju, u tom prašnjavom univerzumu koji sav normalan svet verovatno ne bi nazvao autobusom, listajući vesti na telefonu, Mladen je saznao da je Markes umro. I setio se priče fotografa Danijela Mordžinskog, i činilo mu se da nema bolje fotografije kojom bi se oprostio od Markesa.

Ako su čitaoci ostali sa Mladenom do kraja ovog teksta, važno je napomenuti i to da ovo nije tekst o Markesovoj knjižvenoj veličini. Nema velikih citata, osim možda jednog ili dva, nema velikih analiza njegovog jedinstvenog izraza, nema hvalospeva njegovim romanima i junacima. Ovo je samo jedan pozdrav, nikako poslednji, dragom piscu i novinaru Gabu koji je Mladena inspirisao na toliko mnogo načina, i koji je tom Mladenu, na nekom sasvim nepoznatom kraju sveta, u glavu i srce usadio svoj moto: Živeti da bi se pripovedalo.

P.S. Mladenu bi neizmerno bilo drago da sa njim podelite u komentarima i vaše uspomene na prve, ili bilo koje druge susrete sa Markesom. Nisam ga upoznao, ali slutim da bi i on to voleo

Knjige/Stripovi