Petar Grujičić: Beovavilon

Nagrada "Miroslav Dereta" za najbolji neobjavljeni roman 2010. godine pripao je Petru Grujičiću za njegov drugi roman Beovavilon. Ubrzo se ova knjiga našla među Deretinim izdanjima i počela da privlači pažnju publike i kritike. Neki od naših kritičara osudili su ovaj roman kao „očajno lošu knjigu“. Kao jedna od zamerki navodi se nedoslednost priče i krađa motiva. Svakako da Grujičićev Beovavilon sadrži copy-paste nekih stranih izdanja, ali vreme postmodernizma stoji na strani ovog postupka. Sa druge strane, navodi se da je ovaj roman „pisan metodom filmske priče“ i da je komponovan po metodi „kratkih rezova“. Pošto je poznat javnosti kao dramaturg, treba istaći da je Grujičić doktorirao i na katedri za jugoslovensku književnost, zbog čega svaki biografizam u pokušaju tumačenja dela kao scenarija pada u vodu.

Roman se sastoji iz nekoliko priča koje na prvi pogled nemaju mnogo veze, da bi se na kraju preplele i sačinile povezanu strukturu. Ova sturktura, zajedno sa motivom Vavilona iz naslova upućuje na nameru teksta – a to je, pre svega, pretenciozna sugestija da se delo poredi sa čuvenom Vavilonskom kulom: po uzoru na arhitekturu kule, koja se sužavala ka vrhu, Grujičićev roman, što više odmiče, to više njegovi elementi postaju zavisni jedni od drugih. Ipak, glavna odlika Vavilona u romanu je mnogojezičnost kao posledica Božje kazne. Ova osobina Beograda (odnosno Srbije) u romanu opravdana je scenama koje nastaju posle ratova, migracija, ali i u vremenu raspadnutog sistema u državi i društvu. Po načinu na koji su priča i njen sadržaj komponovani može se reći da Beovavilon poseduje obeležja „Sin Cityja“. Pored toga što je Vavilon simbol za multikulturalnost i multietičnost, što je prisutno u površinskom sloju romana, u savremenom rečniku Vavilon jeste moderni Sin City označujući grad iskvaren porocima i nemoralom.

Poput likova iz Milerove grafičke novele Sin City, Grujičićevi likovi osakaćeni su i fizički, i psihički. Oni ne samo da se nalaze između dobra i zla već se - takođe bez jasne karakterizacije - stalno metamorfoziraju iz jedne ličnosti u drugu. Pored psihičkog preobraženja koje prati lik policajke Jelene, prisutna su i stalna fizička preobraženja. Kao što je Gogolj u „Petrogradskom ciklusu“ budio svoje likove bez nosa, tako se Grujičić poslužio Gogoljevom simbolikom o Petrogradu kao prestonici nemorala u kojoj su najneverovatnije stvari moguće i probudio svog Bruna bez obrve. Sa druge strane, lik Lade kasnije se pretvara u Radinu na sličan način na koji se Rodrigez u filmskoj adaptaciji Grada Greha poigrava sa likovima i glumcima koji ih tumače.

Odsustvo doslednosti karaktera Beovavilona i iznenadni obrti u radnji romana opravdani su haosom koji okružuje likove i njihovom izdeformisanošću koja ih suštinski opisuje. Ovakav sadržaj ispraćen je upadicama iz drugih medija, pri čemu se forma romana meša sa formom bloga i website-a. Na ovaj način, naglašen je prefiks „multi“ koji obeležava kompletan roman.

Iza svega toga krije se ideja o Beogradu i Srbiji kao futurističkom konceptu ujedinjenja i široke perspektive. Grujičić kroz usta stranih državljana ironično progovara o srpskoj zatvorenosti i okretanju ka svojoj istoriji umesto da se okrene mogućnostima koje multikulturalnost mogu da donesu: „Jugoslovenska ideja i jugoslovenska država ostali su u razvalinama posle ratova iz devedesetih godina, a Beograd kao njihovo nekadašnje središte polako se ali neminovno pretvara u novi Vavilon. Ljudi koji su do juče govorili istim jezikom i živeli u istoj državi, danas se među sobom više ne razumeju, i jedni drugima neprestano rade o glavi.“

Ideja o zajednici u Evropi propada, a jedino je Beograd u stanju da tu ideju održi upravo zbog mržnje prema okolini koja poput magneta privlači svoje bivše neprijatelje. Ako uzmemo u obzir da ove reči izgovara trgovac belim robljem, shvatićemo ironiju njegovog govora. U poslednjoj priči „Veliko ušće“ koja u svom naslovu simboliše spoj svih sadržaja u jedinstvenu strukturu koja se naziva Beo(grad)vavilon, mi vidimo priču o realnom događaju koji se odigrao na ulicama ovoga grada. Tek tada shvatamo da nismo mi jedini koji smo zatvoreni u svojoj ruševini, već da smo uspeli da u nju uvučemo sve što je nekad kročilo na naše tle i da im ne damo da izađu.