Zašto život ubrzava dok starimo

Kuda su nestala duga, dokona leta našeg detinjstva? Kako to da, dok starimo, vreme kao da se zgušnjava, ubrzava, izmiče našoj kontroli, a značajni događaji iz daleke prošlosti izgledaju jednako jasni i stvarni kao da su se dogodili juče? „Sećanje je,“ kaže Ces Notebom u Ritualima, „kao pas koji legne gde mu se svidi.“

U ovoj očaravajućoj knjizi, holandski psiholog Duve Draisma istražuje do sada malo obrađivane teme: prirodu autobiografskog pamćenja, reminiscencija i sećanja, opažanje protoka vremena, fenomene kao što su apsolutno sećanje, deža vi i uticaji trauma na proces sećanja. Tek od osamdesetih godina 20. veka psiholozi su počeli da upotrebljavaju termin „autobiografsko pamćenje“ za onaj deo pamćenja u kome čuvamo lična iskustva. To pamćenje predstavlja hroniku našeg života, dugi dosije u koji zavirujemo kada nas neko upita šta je naše najranije sećanje, kako je izgledala kuća u kojoj smo živeli u detinjstvu ili koja je poslednja knjiga koju smo pročitali.

Sećanje kao da ima sopstvenu volju. Govorimo sebi da nešto moramo da zapamtimo, ali posle nekoliko meseci, pa čak i dana, ustanovimo da više ne možemo da prizovemo sve one boje, mirise ili ukuse kojima smo se nadali. Za ubrzanje vremena izgleda da je lakše naći metafore nego objašnjenja. Navodeći brojna psihološka istraživanja, eksperimente i hipoteze, Draisma uspeva da načini sveukupan pregled teorija koje se bave iskustvima vremena.

Prema teoriji Žan-Mari Gujoa, iskustvo vremena je slučaj „unutrašnje optike.“ Sećanje uređuje naš prostor kao što slikar uređuje prostor koristeći perspektivu. Uz neposredno uživanje u čudima uma, knjiga Zašto život ubrzava dok starimo, pruža nov i ubedljiv pogled na to kako i zašto se sećamo, ali istovremeno uspeva da nas dirne, obrazuje i zabavi. Ako postoji knjiga koja se bavi fenomenima koji neizbežno zanimaju svakog čoveka, onda je to sasvim izvesno ova.