Ana Vučković - Plišani soliter

Mlada Ana Vučković darovala je jednom malom, ali vernom krugu ljubitelja alternativne književnosti, filma i muzike roman koji bi, u godinama koje slede, mogao vrlo lako da dosegne kultni status. Urbana beogradska proza koja će osvojiti sve one koji vole svoj grad (i ono što voli Ana). Naime, autorka romana provešće čitaoce kroz najvažnije epohe 20. veka, širom sveta (mada se stiče utisak da smo stalno “negde ovde”) i upoznati ih sa velikim brojem kultnih dela, pa roman može srednjoškolcima poslužiti kao svojevrsno polazište u formiranju ukusa i pomoći im da se pronađu u mnogim sferama života. Pogotovo jer Ana ne krije svoje oduševljenje preslušanim, pročitanim i pogledanim, već ga, naprotiv, tako zarazno prenosi na čitaoca, da budi zainteresovanost da i oni sami čuju određenu pesmu, pročitaju tu i tu knjigu, ili pogledaju baš taj i taj film. S druge strane, mnogima će možda baš to zasmetati i učiniti roman dosadnim, ali ovo je pisano za probranu čitalačku publiku.

Ana Vučković je, sa petnaest godina, 1999. za kratku priču “Ljuljaška” dobila nagradu “Borislav Pekić” za mlade talente, a 2003, za roman “Epoha lipsa juče”, ušla u uži izbor za NIN-ovu nagradu. 2004. izašao je njen roman “Lust ‘n’ dust”, a za “Plišani soliter”, ušla je u uži izbor za književnu nagradu “Isidora Sekulić” za 2007. Roman je izdala “Laguna” u ediciji Meridijan. Ova mlada spisateljica završila je dramaturgiju na FDU, stoga njena opsesija književnošću i filmom ni malo ne bi trebalo da iznenađuje. Svojom zanimljivom pojavom, predstavlja pravo osveženje na našoj književnoj sceni. Opsesija muzikom je takođe sveprisutna u romanu. Nebrojene popkulturološke reference zasigurno će stvoriti takvu sliku u glavi čitalaca koja će im pomoći da se adaptiraju periodu u kom se dešava radnja određenog poglavlja. A kako nije prošlo mnogo od njenih sopstvenih srednjoškolskih dana, njena će se sećanja, pretočena u neku od priča, učiniti čitaocima veoma svežim i živim. Birajući one najkarakterističnije detalje iz tih dana, tokom čitanja naići će na mnoštvo momenata koji će im se učiniti poznatim – kao njihovi sopstveni i kao da su se juče desili. Svaki od njih u “Plišanom soliteru” ima svoju posebnu melodiju, ili je kao scena iz omiljenog filma.

Ono što se može navesti kao mana, mada samo donekle, jeste što se nekad te reference svode na prosto nabrajanje, pa se nekome ko nije upoznat s tim o čemu se tu zapravo radi, mogu učiniti suvišnim. Iako su, u većini slučajeva, na pravom mestu u pravo vreme! Ponekad ume da zasmeta gubljenje u opširnim opisima, kada priča skrene s glavnog puta, ali ovo bi trebalo pripisati Aninom stilu pisanja i hedonističkom načinu života. Preterivanje je odlika mnogih hedonista, što ona svakako jeste. Kako u jelu i piću – tako i preterivanje u pisanju, jer i pisanje je strast. Jedna činjenica, koja može odbiti muški deo publike, jeste to da se u medijima ova knjiga pominjala kao “ženska”. U ostalom, roze mašnica na naslovnici, preko opet jedne tipično “ženske” (sjajne!) fotografije, može odbiti nekog mladića-u-nastajanju od knjige. Mada potpisnik ovih redova ne voli podele na “muške” i “ženske” knjige, ili filmove, moram priznati da ipak postoje neki tipični za muškarce, odnosno za žene. Ova knjiga nije takva, ona će samo pomoći pravim muškarcima da prihvate i upoznaju svoju “žensku stranu”, koju svako ima, na pravi način i postanu kompletna ličnost.

A o čemu se sve u romanu govori? Teško je dati kratak pregled, jer se roman sastoji od tridesetak poglavlja, od kojih su tek pojedina povezana, ali ne radnjom, nego slučajnim osvrtima na prethodna. Ana Vučković, kako kaže, primenjuje “akumulativni stil pisanja”, pa su priče pred nama nešto što je “pisano ceo život”. Glavne junakinje tih poglavlja u stvari predstavljaju alter-ego spisateljice. Od najranijeg detinjstva, ona nas vodi u šetnju stazama oko Plišanog solitera, koje idu pored naše osnovne, zatim srednje škole, vraća nas u vreme kada smo jurili na noćni prevoz sa prvih žurki, a ono što karakteriše sve te devojčice, devojke, žene, pa i bake, “romantične buntovnice, lepe i jake” – jeste očigledna strast spisateljice da sama noću šeta pustim beogradskim ulicama. Muški likovi su odlično portretisani – što takođe ide u prilog tome da ovo nikako nije roman samo za devojke – a zajedno sa svojim lepšim polovinama, mladim čitaocima pružiće uvid u to kako se osećaju (su se osećali) njihovi vršnjaci dok prolaze kroz one tipične mladalačke faze, svojstvene svakom od nas, ali i kako izgleda biti sam u kasnim tridesetim, kako izgleda taj famozni brak, ali i kako se u starosti oseća čovek koji je umeo da proživi svoj život na najbolji mogući način, takođe.

Ove priče mogu pomoći u prevazilaženju dečijih bolesti, sa kojima smo se svi mi susretali odrastajući; prevazilaženju problemčića koji se pojave u prvim ozbiljnijim, srednjoškolskim vezama, tako što će i ona i on otkriti kako da vole i budu voljeni. Otkriće mnoge stare, lepe, zaboravljene stvari u kojima su uživali njihovi roditelji, pa i bake i deke, i – zašto da ne? – oni sami uživati na isti način, uz Patsy Cline, Nata Kinga Colea, ili Neila Sedaku. Vratiće se čitaoci u vreme zvoncara, ploča, glam roka, Marca Bolana i T-rexa u, po mom skromnom mišljenju, najboljem poglavlju Blow up, koje deli ime sa Antonionijevim remek delom iz davne ’66. Zavoleće, itekako će zavoleti Doručak kod Tifanija, na koji će ih Ana uputiti više puta, kad god se ukaže prilika, referencama na taj “najvoljeniji film šezdesetih”. Ostaće bez daha, kada u jednom poglavlju nalete na moćni deo (i pomisle na osobu koja im se tako dugo sviđa): “Najpogubnije su uistinu pesme. Neke odmah povežeš s tom osobom i to je dovoljno. Svaki sledeći put kad čuješ taj refren stvori se istovetno osećanje, koje te nagoni da se sručiš u krevet i uviješ kao fetus, ili da vrisneš, ili da pojuriš nekud, nađeš tu osobu i poljubiš je tako da joj izvučeš srž, da joj zakuješ nerve, da joj oduzmeš sav jebeni vazduh koji tako mirno udiše sve ovo vreme ne mareći za tebe...da učiniš da ta scena bude scena poljupca sa do pre deset sekundi izgubljenim narandžastim mačkom.”

Indie devojke i indie mladići, sa sopstvenim, originalnim stilom, oni koje drugi ljudi posmatraju ispod oka i komentarišu njihovo odevanje i ponašanje, ali samo zbog toga što ne smeju i sami da budu drugačiji i dosledni sebi, uživaće u svakoj strani ovog romana. Dopustiće svojoj ekscentričnosti da izađe na površinu i budu pravi on i prava ona, off-road, da ignorišu očekivanja, jer u tome i jeste lepota ekscentričnosti. Ili, kako Ana Vučković to kaže: “Raditi sve na svoj način, pa makar i po cenu neuspeha.”