Ruski prozor, Dragan Velikić

Fortočka – vrsta prozora, to jest, mali otvor za ventilaciju u okviru postojećeg prozora, kakvi se koriste u Sibiru. Naravno, fortočka, ruski prozor, u najnovijoj knjizi Dragana Velikića, samo kao simbol jednog transcedentnog pogleda unazad, u fragmentarne delove čovekove prošlosti, kao otvor za provetravanje zagušljivog protoka vremena u kojem su ljudi zarobljeni kao ptice u kavezu.

Kad bi postojala jedna takva sveobuhvatna perspektiva iz koje bi se mogli sagledati svi naši protekli dani, svi ičezli trenuci, sve zaboravljene priče svih onih koji su prolazili kroz naše živote. Velikić upravo to pokušava u Ruskom prozoru. Kroz roman omnibus, sastavljen od tri glavne celine, Velikić nas upoznaje sa Rudijem Stuparom, sa njegovim pokušajima da pronađe smisao u svojoj prošlosti, da se izbori sa tegobnom sadašnjošću.

Prolazeći za kratko vreme kroz Budimpeštu, Minhen, Hamburg, a bežeći iz Beograda koji se bombarduje od strane NATO koalicije, Rudi Stupar zapada u raznovrsne avanture, doživljava mnogobrojne ljubavi, obavlja čitavu plejadu kontrastnih poslova: od prevodioca u Gete institutu, do perača leševa u jednoj hamburškoj mrtvačnici. Usput, on ima dovoljno vremena da se pozabavi sopstvenom prošlošću, roditeljskim domom i odrastanjem u učmaloj vojvođanskoj provinciji, bivšim ljubavima – svemu onom što je ostalo iza njega, u čemu se našao, i što će ga čekati sutra.

I kad su u pitanju dijalozi, a još više je to primetno kod monologa glavnog junaka, kao i kod svih onih likova koji se u prvoj i u zadnjoj celini knjige obraćaju glavnom protagonisti, psihološki portreti ličnosti su dominatni. Jedan književni kritičar je izneo bojazan da naša čitalačka publika, jednostavno, možda neće znati čitati Ruski prozor. Čitaocu će svakako trebati maksimalna koncentracija, ali naš čitalac nije nepismen kako se to možda misli. Moguća su gubljenja u Velikićevom prustovskom pripovedanju, u upornom sleđenju junakovih unutrašnjih dojmova, za račun linearnosti same radnje. Ruski prozor je svakako strogo intelektualistička tvorevina. Nadam se da neću preterati ako ga uporedim sa Desničinim Prolećima Ivana Galeba.

Sve to, naravno, ne znači da čitalac treba odustati, da se treba predati pred poetikom koja iziskuje maksimalni intelektualni napor. Naša savremena književna scena je poprilično haotična, prepuna arhaičnosti u izrazima, koji najčešće ostaju samo u pokušaju da budu umetnički.

Dodeljivanje Ninove nagrade Ruskom prozoru pun je pogodak, koliko god tu nagradu smatrali ispolitizovanom i kompromitovanom. Rizikovaću da ponovo budem neskroman ako ustvrdim da Ruski prozor predstavlja pravo remek delo, da ima onaj potencijal koji jednu knjigu može sačuvati od vremena, učiniti je privlačnom i u budućnosti.

Ocena od jedan do pet: 5