Rodrigo Munjos Avia je španski autor, rođen 1967, školovani filozof sa diplomom univerziteta Complutense u Madridu. Literata, scenarista, tumač stvaralaštva svojih roditelja, slikara Lusija Munjosa i Amalije Avie. Njegov roman „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“, objavljen 2005. godine, doživeo je veliki uspeh. Do ovog dela slovio je za dečijeg pisca. Po romanu „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ 2009. godine snimljen je istoimeni film, u režiji Pedra Telećeje."Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici" Autor: Rodrigo Munjos Avia Izdavač: Samizdat B92 Prevod: sa španskog prevela Jovana Živanović Oblast: Busola Broj strana: 170 Težina: 0,2080 ISBN: 978-86-7963-375-0Piše: Silvana Hadži-Đokić Izvor: Ekspres.rs Rodrigo Montalvo Leteljiijer je protagonista romana „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“, piščev imenjak, moguće i dvojnik. Živi u poznatom predgrađu Madrida, Park Konde de Orgas, otac je dvoje dece, Markosa i Belen, uzrasta deset i šest godina, oženjen je Patrisijom, čiji je nadimak Peti. Ona drži radnju za uramljivanje slika sa još dve partnerke. Stanuju u jednoj trećini kuće Rodrigovog oca, kao četvoročlana porodica, imaju kućnog ljubimca Arnolda, mačora koji laje. Pored njih žive njegovi roditelji, otac Španac i majka Francuskinja, dve godine mlađa sestra Nurija, vrsni advokat, i zet Ernesto – psihijatar. Oni su dobrostojeći, a njegovi roditelji u svojoj kući imaju lift koji klizi kroz četiri etaže, u kome se Rodrigova deca voze do iznemoglosti... Rodrigov otac je vlasnik fabrike za proizvodnju liftova, a Rodrigo je zaposlen tamo kao direktor. Firma se zove Herman Montavlo, kao i njegov otac. Postoji više od 35 godina, nešto kraće od samog Rodriga. Rodrigo na proslavi ćerkinog rođendana, doživljava svoj prvi psihički ispad, prvu fobiju, kolaps, histeričnu reakciju ugledavši dugmad Ernestove zimske jakne. Svedočeći njegovom psihičkom slomu, zet mu nudi svoje profesionalne usluge. Dotad su živeli u idiličnim susedskim, prijateljskim i rođačkim odnosima. Ernesto je u svom neposrednom okruženju smatran „gospodinom savršenim“, njegovo posprdno ime je bilo „gospodin Perfekcija“, što mu nije donosilo epitet uzbudljivog i popularnog, već na smrt dosadnog i predvidljivog čoveka. Bazen je punio u maju, kosio travu redovno i rano izjutra, kad svi spavaju, dosađujući komšiluku, a božićne kolače kupovao već u oktobru. Jedina zajednička tačka Rodriga i njegovog zeta Ernesta bila je obostrana mržnja prema ćudljivom mačku Arnoldu. Rodrigo ima 38 godina, 15 godina staža, deceniju i kusur braka, neodoljiv smisao za humor, dobru introspekciju, zdrav pogled na svet, sina geparda, ćerku oklopnika, ženu nosoroga, mačora koji ima identitet psa. Ušuškan u idiličnom predgrađu, dobro je plaćen, živi kao buržuj, bonvivan bez velikih briga. Nema razloga da ne bude srećan, ispunjen je kao otac, muž, sin, brat, prijatelj, komšija, potrošač, u svim svojim ulogama, sve do dana kada doživljava nervni ispad, koji pokušava kao čovek svog vremena, da prevaziđe terapijama. Religija je za njega efemerna. Vera skrajnuta. Ima li njegov život centar, smisao, svrhu? Jedna seansa kod stručnjaka za ljudsku psihu košta 60 evra. Ali, umesto da mu od nje bude bolje, on sve dublje psihički tone, počinje da pije lekove za umirenje, a njegova opšta psihička slika postaje razlupano ogledalo. Ipak, Rodrigo se rađe smeje samome sebi, uzimajući poveću pilulu humora, nego što očajava nad krhotinama svakodnevice. Nakon incidenta na ćerkinom rođendanu odlazi kod svog zeta, koji odmah pokušava da mu nametne novi odnos – lekar i pacijent. Jedino što isplivava na prvoj od niza profesionalnih seansi je parafazija, umesto istant rešenja, poremećaj u govoru, izgovaranje reči deformisanjem, zamenjivanjem slogova, premeštanjem slova i inverzijom slogova u okviru izgovorenih reči, što se ispoljava kao novi veliki dodatni simptom. Parafazični iskazi čine samostalni sloj u romanu, osvežavajući i komičan. Što više terapeuta posećuje, a luta od psihijatara, do psihoterapeuta, psihologa, iscelitelja, prepušta se akupunkturi, holističkoj medicini, nutricionistima, maserima, on se sve umornije oseća. Iako heroj, Rodrigo sve čini da se predstavi kao antiheroj. Razlika između psihijatra i psihologa odmah mu je bila jasna, prvi su lekari, drugi nisu, prvi sve rešavaju tabletama, drugi kaučem. Od terapeuta do terapeuta, Rodrigo zaključuje da su oni veći bolesnici od svojih pacijenata. Zbog svojih psihičkih problema biraju baš te fakultete, ne bi li sebi prvima pomogli, a kasnije, kada steknu titulu i potvrde se u struci, svoje neizlečene tegobe prenose svojim pacijentima. Indukcijom. Rodrigo nije muva, plen u paukovoj mreži terapije, koga oni koji se bave psihom nisu izlečili, iako proširuje svoje simptome. Više to nije samo fobija od dugmadi i parafazija, to je reakcija na mučno ubistvo komšijskog psa, asocijativni san o smrti i strah od smrti, neuroza modernog doba. Srećom, za razliku od beznadežnih profesionalaca, koji indukuju pacijentima svoje psihičke bolesti, život je žilav, prijatelji i porodica nepresušan izvor psihičke snage. A ljubav u svim svojim oblicima, najjača je sila u univerzumu.
