Oktobarski salon: Umetnost pripada svima

Preko tog idiličnog pejzaža ispisana je poruka ,,Niko tu ne pripada više nego ti” sa namerom da nas uveri da pejzaž na slici nije imaginaran, već stvaran i dostupan. Drugim rečima, ovogodišnji Oktobarski salon poručuje da savremena umetnost pripada svima.

Na ovogodišnjem Salonu izlaže oko četrdeset umetnica i umetnika, a kustoskinje su članice kolektiva "Red Min(e)d" - Danijela Dugandžić Živanović (Sarajevo), Katja Kobalt (Minhen/Ljubljana), Dunja Kukovec (Ljubljana) i Jelena Petrović (Ljubljana/Beograd). Kako objašnjava Gordana Dobrić iz Kulturnog centra Beograda, 54. Oktobarski salon se bavi aktivizmom sa pozicije feminističkih teorija umetnosti. ,,To su teorije umetnosti koje su aktuelne u savremenoj vizuelnoj sceni poslednjih tridesetak godina u Americi i Evropi”, kaže ona. Autori/ke radova se bave odnosom društva i pojedinca, statusom tela u društvu, imaju kritički komentar na situaciju u globalnoj politici i ekonomiji, preispituju društvene norme i svakodnevni život.

Ovo su samo neki od radova koji se do 17. novembra mogu videti na Oktobarskom salonu.

Naziv ove slike Jelene Sokić je „Bella ciao“. ,,Crvena boja na slici asocira na revoluciju, bunt, aktivno učešće u socijalnom okruženju”, kaže kustoskinja Katarina Radulović. Telo prikazano na slici gazi preko očiju, koje simbolizuju zlurade primedbe, neprestanu društvenu kontrolu kako bi ostvarilo svoje interese. Na tom putu do slobode ostali su leševi, pretpostavljamo, onih koji su pokušali da krenu tim putem.

Ovaji rad je instalacija bez naziva (Untitled) Jasmine Cibic, a predstavlja paravan sa tri okrugla otvora. ,,Paravan je urađen veoma prefinjeno, ima svilenu podlogu, lepo dizajniran ram i simbolizuje lični prostor”, kaže kustoskinja Dobrić. Ipak, paravan ima otvore koji podsećaju na ogledala sa u krug poređanim lampicama koja se koriste u pozorištima. To su otvori u spoljni svet, oni nas izlažu publici, pogledima drugih, te sam paravan gubi svojstvo ličnog, intimnog prostora. Ovaj rad, na neki način, otvara pitanje: postoji li lični prostor za pojedinca?

Drugi rad pod nazivom ,,20. vek” se nadovezuje na prvi rad umetnice Cibic. Krugovi na kojima su u visokoj rezoluciji prikazane ptice grabljivice po dimenzijama odgovaraju otvorima na paravanu. Te ptice opisuju, zapravo, taj opasni spoljni svet u koji pojedinac ulazi. ,,Sa druge strane, ono što se primećuje je da se gornji deo fotografije ogleda u donjem. To je postmodernistički pristup i time je prikazan svet interpretacije, ispitivanja u kome više nema večnih istina. To je povezano i sa polemikom da li je 20. vek obeležio kraj svih velikih ideja, istina”, objašnjava Radulović.

“Visoka moda” je naziv instalacije Ines Dujak. Ona se bavi kritikom eksploatacije ženskog rada. ,,Da bi se modna industrija razvila do današnjeg stepena, jako veliki broj žena je uključen u taj proces. To su, pre svega, žene u slabo ekonomski razvijenim sredinama, gde rade 12 sati dnevno za nadnice od nekoliko dolara dnevno i instant obrok”, ističe Dobrić. Na jednoj strani je radnička klasa lišena osnovnih radnih prava, a na drugoj potrošačko društvo, kupoholičari/ke za koje siromašne žene rade. ,,Umetnica prikazuje vatru koja guta čitave slojeve siromašnog stanovništva. Na instalaciji koja se spušta na donji sprat vide se lanci i mašina koja je zahvaćena plamenom”, dodaje Dobrić.

Instalacija kupolastog oblika umetnice Aleksis Ohara sačinjena je od velikog broja zvučnika. Naziv rada je “Iglo koje ne propušta”. Unutar instalacije nalaze se dva mikrofona koji, ukoliko se upotrebe, glas govornika/ce se širi kroz celu prostoriju. Prema rečima kustoskinje Radulović, instalacija upućuje na severne predele, a sama umetnica dolazi sa severa Kanade. Ipak, ovaj rad se može razumeti u sličnom kontekstu kao instalacija Jasmine Cibic. Postoji li sigurno, lično mesto za pojedinca gde se on može sakriti, a da istovremeno društvo može čuti njegov glas?

Ovo je rad umetnice sirijsko-mađarskog porekla Roze El-Hasan. Ona se bavi ratom u Siriji. Ekran odbrojava dane rata u Siriji od većeg broja ka nižem, a i sama forma ekrana podseća na rušenje i devastaciju. Rad sadrži i crteže dece poređane kao kalendar, a svaki crtež odgovara određenom mesecu u godini. Crteži zapravo predstavljaju dečiji doživljaj rata.

Ovo su dva rada meksikanske umetnice Lorene Erere Rašid. Prvi predstavlja kulturu šećerne glave, paganski meksički praznik. Postoji razlika između toga kako Meksikanci i hrišćani slave Dan mrtvih. Za Meksikance to nije evociranje uspomena, žal za mrtvima, već radost trenutka. Oni tog dana razmenjuju sreću sa mrtvima i jedu ukrase u obliku mrtvačkih glava, kostura..Meksikanci imaju proslavnu koreografiju na groblju i taj identični dekor prenose u stan.

Drugi rad ,,Pačanga” predstavlja tipičnu svetovnu gozbu gde se okuplja porodica, gde se igra i peva. Umetnicu zanima trenutak kada su ljudi tu i kada ljudi nema. Ovde je ljudsko prisustvo blisko stvarima. Nakon odlaska ljudi, stvari nastavljaju da odražavaju karakter ljudi koji su te stvari koristili. Jedan deo rada čine salvete bačene na gomilu i svaki posetilac može da doprinese tako što će saviti salvetu u cvet i staviti na gomilu. Zabava se završava tek kada poslednji posetilac ostavi svoju salvetu.

Na izložbi se mogu videti i zanimljivi video radovi. Rad ,,Tango” Nandife Mntambo prikazuje noge para koji igra tango. Par je tradicionalno obučen: žena je u crvenoj haljini, dok muškarac nosi pantalone. U jednom trenutku postaje jasno da su i žena i muškarac u ovom video radu ćelavi. Ovde se propituju rodni identiteti i stereotipi koje nesvesno održavamo. Video rad hrvatske umetnice Margarete Kern nosi naziv “Kome pripada svet”. Umetnica koristi dokumentarni materijal na kome su ljudi koji protestuju u jednom engleskom gradu. Na osnovu tih zapisa, umetnica interveniše crtežom kao veoma svedenim sredstvom. Osnovne boje u kojima gradi svoju vizuelnu priču su crvena i bela. Umetnica život oslikava crveno, dok je belo simbol smrti.U radu je prikazana poznata situacija kada organi reda izvlače demonstrante. ,,Tu se postavlja pitanje kome pripada telo koje demonstrira”, kaže kustoskinja Dobrić. Telo demonstranta koje policija izvlači iz grupe postaje belo. U trenutku povređivanja demonstranta, autorka prikazuje destrukciju živototvorne crvene i pretvara je u belo. ,,Ovo je za mene jedan od najupečatljivijih radova na Oktobarskom salonu”, dodaje Gordana Dobrić.