Marko Prokić: Mrak upalio maštu

Sa Markom Prokićem sreli smo se jednog petka, kasno popodne ili rano predveče, što se ispostavilo kao savršeni trenutak za razgovor. Otprilike u to vreme on završava svoj posao art direktora u agenciji McCann Beograd i uplovljava u svet ilustracija, onaj ličniji i emotivniji. Svakodnevna plovidba iz jednog u drugi svet ne predstavlja mu problem, jer, kako kaže, od podvojene ličnosti kao što je on, tako nešto može se očekivati. „Taj drugi deo zna da počne mnogo kasnije, recimo oko ponoći, kada svi drugi idu da spavaju. Tada je mir i mogu da budem sam sa sobom. Volim Beograd noću jer je miran, nema ljudi. Čudno je tih i čudno melanholičan. Čudno je i mračan ali u pozitivnom smislu. Nudi drugačije osećanje, drugačije od onog dnevnog u kojem se guraju ljudi sa silnim problemima. Uveče je potpuno mirno i u toj melanholiji nalazim inspiraciju“, kaže Marko – ilustrator u razgovoru za B92.

Upravo ljubav prema Beogradu svojevrsni je pokretač njegove poslednje kolekcije suvenira „Portret Beograda“ u samom srcu grada, Beoizlogu. Melanholiji, priznaje, tu nije bilo mesta.

„Kako je u pitanju ipak bio komercijalni projekat, osmišljavanje suvenira za Beograd, morao sam da se obuzdam. Tako sam kroz boje izvlačio melanholiju koju bih crtao. Stil je ostao isti jer to ne mogu da menjam. U tom slučaju, ilustracija nije posao u klasičnom smislu, već posao nastao iz ljubavi. Kada me neko pita čime bih u stvari želeo da se bavim, to bi bila idealna stvar.“

Beograd / New York

Zanimljivo je da je Beograd došao sasvim nenadano u njegov izlagački staž, i to kao posledica Njujorka, grada koji nije razočarao sve dečje fantazije koje je Prokić o njemu gajio.

„Poseban grad... To je spoj svega onoga što nije pretendovalo da bude lepo. Kada su gradili zgrade, fasadna cigla je bila verovatno jedini pristupačan i dostupan materijal. Cisterne za vodu na krovovima nužnost. Požarne stepenice takođe… Sada to izgleda fantastično, kao namerno uklopljena celina lepog. Kada su ispisivali sve stanice metroa helvetikom, nisu verovatno ni sanjali da će to postati grafički simbol Njujorka. Sve se to našlo među mojim ilustracijama koje su bile izložene na Belgrade Design Week-u. Ljudima iz Beoizloga se ideja svidela, ponudili su mi da sličnu stvar uradim za Beograd. Sa Njujorkom je bilo lako, šta god da uzmeš kao simbol, veoma je prepoznatljivo. Baš zbog toga, Beograd je bio veći izazov.“

Kako objašnjava, svetska mreža pruža šansu svima da predstave svoj rad i zapadnu za oko agentima u bilo kom kraju sveta.

„Umetnici su počeli da se povezuju u onlajn grupe na društvenim mrežama. Postoje čak i mreže kao Behance, na primer, koje su posvećene umetnosti i umetnicima, pa su tako i koncipirane. To su onlajn galerije u kojima biraš koje ćeš umetnike da pratiš i čije ćeš radove da gledaš. Često se dešava da se ljudi direktno odatle biraju za rad na određenom projektu, što ima mnogo prednosti.“

Handwriting

Osim prisustva na pomenutim mrežama, Prokić svoje radove izlaže u i sopstvenoj galeriji, sajtu „f.ckin fine“ koji iza svog imena krije zanimljivu priču.

„Nikada nisam bio zadovoljan time kako nešto izgleda kada nacrtam, nikada mi to dovoljno nije ispoljavalo emociju koju sam pokušavao da izrazim. I tako, pošto radim noću, ostavim sve do ujutru, pa ga danima ponovo pogledam i nikako da ga pustim. A ljudi su non stop tu, prolaze i govore – Jao kako je lepo. Jeste je.eno lepo, ali ne govori ništa osim toga što je lepo. Negde, iz nekog tog obraćanja sebi u prvim jutarnjim časovima, je i nastala fraza f.cking fine.“

Svoje prve ilustracije stvorio je uz muziku Block Outa. Bile su to skice njihovih pesama koje i dalje postoje, neke vidljive svima, neke sakrivene da čekaju. Na rane završene radove se ne vraća, ne popravlja ih, iako mu je zbog toga teško.

„Da neko drugi to nije video, da je ostalo u nekim skicama, popravio bih mnogo toga. Ali ovako... Na kraju krajeva, to treba da ostane tako. Da me to tada nije zadovoljavalo, ne bi izašlo iz mene. Da priznam, evo četiri, pet godina se vraćam jednoj grafici i ko zna da li će ona ikada biti završena.“

„Ne sviđaju mi se ljudi koji beže od tuge, koji hoće da su konstantno srećni. To me užasava, jer je to prvi znak nesigurnosti i duboke nesreće. Ako se neko stalno pretvara da je srećan i tu “sreću” potura svima, taj ima najveće probleme.“

Sve što stvara, kaže da stvara iz ljubavi, pa su mu tako i najdraži nenaručeni, posvećeni radovi. Retko se desi da prisvoji i one naručene:

„Dešavalo mi se da ljudi naručuju grafike za poklon. Zahvalan sam na tome što neko želi nekome da pokloni deo mene. To je jako lepo. Ali iskreno, nemam ja o čemu da crtam ni da pišem ako nije lično, ogoljeno moje, i negde iz mene da ide.“