Fotografije i njihove „priče“

Kako fotografije postaju dokumenti? Šta nam one mogu saopštiti o vojnoj obavezi, Facebook identitetu ili, na primer, noćnim izlascima?

Piše: Sonja GočaninIzvor: B92
Podeli

Na izložbi Fotodokumenti 02 koja se održava na tri lokacije (Remont, Salon MSU i Ulična galerija) i koja traje do 28. oktobra, mogu se videti dve vrste fotografija. Prve su savremena dela fotografa-umetnika koja ispituju različite fenomene: od muzejskog prostora i njegovih protivurečnosti, porodičnog fotografisanja, do svakodnevnog života mladih u prestonici i široj Srbiji.

Ali, moguće je videti i ove druge: dela autora koji su koristili fotografiju u komercijalne svrhe nemajući za cilj da one jednog dana budu izložene u galeriji. One pripadaju arhivi Centra za fotografiju, koji se u galeriji “Remont” predstavio izložbom pod nazivom “U punom svetlu”. Predstavljamo vam šest fotografija različitih autora koje se mogu videti u okviru izložbe „Fotodokumenti 02“ (prve tri su izložene u Remontu, a poslednje tri u Salonu MSU). Ovo su i „priče“ tih fotografija.

Ovo je fotografija Jovana Radovića (C. 1992/2005. godine) fotografa koji je bio angažovan od strane Vojske Jugoslavije da snimi portrete vojnika za potrebe izdavanja vojne knjižice. Kako bi uštedeo na filmu, fotografiše dva vojnika istovremeno, a zatim, kada napravi fotografiju određene veličine, iseca portete koji se dalje koriste.

„Vojna obaveza više ne predstavlja dužnost državljana Republike Srbije, pa bi ove fotografije u tom smislu mogle dobiti na značaju. Osim toga, fotograf koji ih je snimio nije sebi postavljao za cilj da se prema datom motivu odnosi kritički, kao što bi se to, recimo, očekivalo od strane umetnika. Pre bi se reklo da je zauzimao neutralni odnos, ili čak afirmativni, bez obzira na to kako ove fotogafije danas izgledaju i na šta nas upućuju, jer je pravo na njihovo dalje korišćenje imala vojska koja je fotografa angažovala da ih snimi.“, objašnjava Ivan Petrović.

Ono što je značajno, kako Petrović objašnjava, jeste činjenica da ove fotografije, predstavljene sada u galerijskom prostoru zajedno sa fotografijama koje pripadaju umetničkoj produkciji, dobijaju značenje koje nisu mogle imati u momentu kada su nastale.

Kao profesionalna, komercijalna fotografkinja Branka Nedimović je bila angažovana od strane Aleksandre Bratić da je fotografiše za potrebe društvene mreže Facebook. U jednom trenutku ona shvata da te fotografije imaju potencijal da budu umetnički rad.

„Saradnju sa Aleksandrom Bratić sam počela pre godinu dana. Ona mi je na početku rekla da nije fotogenična, ali da bi volela da napravimo neke fotografije. Kasnije je to postala njena strast. Ona je bila očarana svojim izgledom na tim fotografijama“, kaže autorka.

Branka Nedimović kaže da planira da o njoj snimi i dokumentarni film.

„Ona je fascinantna, pre svega, jer danas retko ko ima dovoljno novca da izdvoji za taj podvig. U tom smislu, pada mi na pamet Kontesa di Kastiglione, ljubavnica Napoleona III, koja se 40 god fotografisala u fotografskom studiju u Parizu za sopstvene svrhe. Aleksandra Bratić na isti način ulaže u svoj izgled kao svoj lični projekat“, dodaje ona.

Petar Milosavljević je 2000. godine ponudio svoje fotografske usluge gimnaziji u Sremskoj Mitrovici da snimi portrete maturanata na kraju školske godine za potrebe tradicionalnog fotografisanja učenika završnih razreda. Ipak, primenio je jednu do tada neubičajenu strategiju.

„Mirosavljević je odlučio da ne prikaže maturante u odelima sa belim košuljama i mašnama pod 'Henfri Bogart svetlom'. On ih je snimio u njihovoj svakodnevnoj garderobi u kojoj su dolazili u školu. Osim toga, tu vidimo učionicu u kojoj se nalazi gramofon koji više nalikuje eksponatu nego što se može reći da se koristi kao učilo u nastavi, urezana petokraka na zidu, polomljeni prekidači….Ovde je primetna namera da se uhvati realnost kojoj su ti učenici pripadali i sa kojom bi bili zadovoljni pri tom, umesto njenog ulepšavanja“, objašnjava Ivan Petrović.

"Fotografije iz ove serije su nastale (i dalje nastaju) sa verovanjem u metafizičku posebnost muzejskog prostora“, naveo je autor Boris Lukić.

On je putem fotografije istraživao specifičnost muzejskog prostora i sve ono što se nenamerno u njemu dešava. Iako je muzej posvećen artefaktima iz prošlosti, budućnost i prošlost se u njemu na zanimljiv način prepliću.

„Iako je namenski napravljen kao jedna čvrsta konstrukcija specifičnih pravila i normi ponašanja, slučajnost se ovde otkriva na jedan vrlo tih, perfidan način“, napisao je autor.

Ova fotografija pripada seriji „Noćne promenade“ Ivana Petrovića koja je nastala na ulicama manjih gradova u Srbiji, između 2009. i 2012. godine. Pojam „promenada“ aludira na već zaboravljenu instituciju korzoa, mesta gde se ljudi svakodnevno sreću. Fotografije ispituju odnos mladih prema večernjim izlascima, što se delom otkriva kroz to kakvu garderobu biraju za tu priliku.

„Ipak, ukupan metež noćnih šetališta doprinosio je stvaranju slike koja je podjednako upućivala i na međusobno ophođenje njenih učesnika otkrivajući specifičan ambijent društvenog okruženja u kome se čitava zabava odvija“, navodi autor.

Mihailo Vasiljević je uvećanim slikama minijaturnih plastičnih figura životinja želeo da ukaže na nesavršenost savremenih prikaza životinja. Ova nesavršenost za njega, međutim, ima dublje značenje.

„Ima smisla postaviti pitanje o posledicama koje ovi predmeti imaju kao igračke, naročito u kontekstu ekološke katastrofe u kojoj učestvujemo (...) U vreme kada uz pomoć bioinženjeringa životinjsko meso postaje masa ne sasvim različita od plastike, ove igračke postaju zlokobni simbol za buduće razumevanje minijaturnog značaja živog sveta“, navodi Vasiljević.