48. Bitef: A gde je revolucija, stoko?

Lični pregled dešavanja na 48. Bitefu (20-30. septembar 2014): Bilo nedavno, prisutno i sada.

Piše: Luka Kurjački
Podeli

Ovogodišnji Bitef, pod sloganom „Prošlost je sada”/Past is Present, započeo je kao Veliki prasak, ili, preciznije, kao godina koja 1. januara počinje svetlima novogodišnje jelke, dok većina leži pijana, a u pozadini i dalje tutnji muzika.

Predstava „A gde je revolucija, stoko?” Boruta Šeparovića, gromoglasno je otvorila je 48. Bitef i, bez ustručavanja 2 dana nakon završetka Bitefa, mogu reći da je apsolutno zaslužila Gran pri. Ipak, kao i na 47. Bitefu sa predstavom „55+”, takođe u produkciji Montažstroja iz Zagreba, Šeparović je dobio Specijalnu nagradu, šta god to tačno značilo. Gotovo komično, Gran pri ove godine ide u iste ruke kao i prošle, opet ne sasvim zasluženo, Oliveru Frljiću za predstavu „Aleksandra Zec. Ne samo što se tiče nagrada, već još više u pogledu programa, 48. Bitef jako liči na svoje 47. ali i 46. izdanje. Od ovogodišnjih 13 predstava, ugrubo se može reći da je jedna bila izuzetna i van bilo kakvih fioka („Revolucija”, naravno), nekoliko zanimljivih, nekoliko sasvim prosečnih, a o tri „regionalne” nema ni potrebe govoriti. Referisaćemo se pre svega na zanimljiva ostvarenja i njihovu međusobnu povezanost.

Već pomenut projekat „A gde je revolucija, stoko?” vredan je pre svega na intelektualnom i društveno-ispitivačkom nivou, ali i ritmičkom, audio i estetskom planu. Bazira se na montiranom snimku prethodnog Šeparovićevog projekta, „Mali čovek želi preko crte”, u kome su manjinske grupacije u sopstvenom aranžmanu izvodile kompilaciju „Paket aranžman”. Međutim, „MČŽPC” je zabranjen posle samo 4 izvođenja zbog tzv. autorskih prava. Najvažnija vrednost ove predstave ipak nije kritika cenzure, već apatije koja vlada u savremenom društvu. Kroz 75 minuta gotovo frenetične izvedbe, „A gde je revolucija, stoko?” nas može pokrenuti na bunt, makar on bio i nedefinisan, ali nas itekako može i spustiti kao stoku koja sve pokorno prihvata.

Sličnim pitanjima, ali pre svega racionalno, bave se i „Bojno polje sećanja 1914/2014” i „Communitas na ispitu”, s tim što smatram da je ovaj projekat u kome je određeni broj posetilaca takođe i akter „Communitas”-a (kako i naslov kaže), bez dovoljno promišljene koncepcije i previše „slučajan”, te je trebalo biti na Polifoniji, ili u već okviru nekog off programa Bitefa.

S druge strane, predstava Hansa-Vernera Krezingera i Regine Dura, itekako je zanimljiv dokumentarni projekat, barem za publiku koja razume istoriju i njen uticaj na sadašnjost. Po jedan Nemac, Austrijanac, Bosanac i Srbin odigravaju i prepričavaju pre svega kako je počeo Prvi svetski rat, period između Prvog i Drugog, zatim vezu koja se nastavlja kroz Drugi svetski rat, ali i 90-te i sve do današnjeg dana. Najvažnije, Krezingerovo i Durino „Bojno polje” ukazuje na to da Prvi svetski rat ne samo što je nastavio da živi kroz Drugi, već i dan-danas utiče na političke i društvene promene.

U takođe intelektualnom (možda i previše), ali na dalekom višem nivou je predstava čuvenog Kšištofa Varlikovskog. „(A)polonia” je više multimedijalna filozofija, prepuna referenci koje nije lako shvatiti, često van onoga što se podrazumeva pod „teatar”, čak ne ni pod „post-dramski”. Mučna za gledanje, u trajanju od više od 4 sata, ona ipak može biti zanimljiva za ljubitelje „ekstremnog” pozorišta koji mogu da shvate njen prebogat spektar smisla. Sa druge strane, iako traje duplo kraće, predstava „Front” renomiranog Luka Persevala, uglavnom je tekstualna i podjednako teška za praćenje, ali suptilno, minimalističkom scenografijom i zvučnim planom, izaziva stravično osećanje fronta 1914-1918; doduše ritmički previše teško za praćenje.

Od preostalih pet domaćih i regionalnih predstava (što su pojmovi koji se već u potpunosti mogu izjednačiti), „Neoplanta” u režiji Andraša Urbana je daleko najjača i po svom društvenom, ali i emotivnom dejstvu. Osvojila je glavnu nagradu Sterijinog pozorja i nagradu publike Bitefa i o njoj treba reći više nego što ovde ima mesta.

Zatim „Zmajeubice” po tekstu Milene Marković i u režiji Ive Milošević, iznenađujuće je i zanimljivo ostvarenje, koje svakako treba pogledati, a za to imamo priliku tokom cele sezone JDP-a. Što se tiče već pomenutih, diskutabilno uvrštenih domaćih predstava („Grobnica za Borisa Davidoviča”, režija Ivica Buljan; „Mali mi je ovaj grob”, Dino Mustafić), ne bih ih podrobno opisivao, niti su to zaslužile. Osvajač Gran prija, „Aleksandra Zec”, na granici je dve prethodno pomenute, ali pre svega po pitanju selektorske odluke. Predstava je daleko od loše, ali je tipični Oliver Frljić, ovde već nekoliko puta viđen, pritom i lošij i pojednostavljeniji od prethodnih poput "Mrzim istinu", viđene 2012. na Sterijinom pozorju.

Čini mi se da se danas i previše mogu upotrebljavati pojmovi i sintagme kao „bitefovski”, ili „Bitef u poslednje vreme”. Za internacionalnu publiku, Bitef i dalje predstavlja jedan od najvažnijih svetionika u evropskom pozorištu. Nažalost, za one koji ga bolje poznaju, već se primećuje kriza, i finansijska i programska. Još mračnije, šta je rešenje za budućnost? Nažalost samo su dva rešenja: ili isti žiri ili ne pozivati iste autore.