Ko su “muškarčine” u Srbiji?

„Muškarčine u Srbiji, kao i u celom svetu, možda samo malo izraženije, robuju stereotipima da su oni ti koji moraju da lupe šakom o sto, da su oni ti koji moraju da osiguraju druge oko sebe, da nikada ne pokazuju emocije... Ono što mi promovišemo jeste nešto suprotno - muškarac koji je čovek, a ne po rodnom društvenom opredeljenju „muškarac“, neko ko može da se ponaša kako želi sve dok ne ugrožava druge. To znači da ako ima potrebu da pokaže emocije, neka ih onda pokaže, ako ima potrebu da bude slab, neka ima slobodu da se tako oseća...“

Ovako problem „muškarčina“ vidi Vojislav Arsić, direktor organizacije Centra E8. Najnoviji projekat tog centra, predstava „Muškarčine“, premijerno će biti predstavljen publici 30. novembra u Bitef teatru u Beogradu. Reč je „pozorišnom dokumentarcu“ koji govori o problemima muškaraca, njihovom „životu u kutiji“ i izlasku iz iste.

„Pozorišni dokumentarac je žanr koji smo ovde smislili, nismo hteli da koristimo termin 'pozorišna dokumentarna forma'. Naše istraživanje sadržalo je filozofsko – pozorišni element jer smo Vojislav i ja dugo čitali zanimljive eseje koji se bave muškošću i predstavljali ih naših glumcima, zajedno ih komentarisali.

Za našu estetiku je bio veoma bitan dokumentaristički polaz, važno je da gledamo šta se dešava u stvarnom svetu i kasnije montiramo i kolažiramo u svoju istinu ili pak kvazi – istinu“, objašnjava Milena Bogavac koja sa Arsićem potpisuje koncept, režiju i dramaturgiju.

U predstavi igraju Alek Surtov, Đorđe Živadinović Grgur, Jovan Zdravković, Marko Panajotović, Nemanja Puvača, Nikola Pavlović i Uroš Novović, koji imaju od 18 do 22 godine. Svi su oni odabrani početkom leta nakon audicije održane u pozorišnom kampu, a u ovu predstavu osim glumačkih unose i lična iskustva. Oni na sceni tumače više likova koji na najrazličitije načine dočaravaju život muškarca u kutiji i van nje.

„Razlika između ta dva muškarca je u tome što ovaj van kutije shvata da može slobodno da iznese svoje emocije i probleme, sve što oseća i što želi. Muškarci često imaju problema sa sputavanjem okoline. Kod mladih ljudi najviše deluje „efekat kutije“, pa se svi zatvaramo u sebe pod pritiskom društva“, objašnjava Nemanja Puvača, jedan od glumaca. Prema njegovim rečima, proces izlaska iz kutije nije nimalo lak niti se dešava preko noći, ali je veoma važno da postoji želja da se iz kutije izađe.

Njegov kolega sa scene Đorđe Živadinović Grgur dodaje da je ovo predstava koja ne mora i ne treba svima da se svidi.

„Ona je važna nama jer smo mi prošli određeni proces, osvestili sebe i shvatili šta to znači biti pravi muškarac. Samo želimo da pokažemo svima ostalima da je ovo jedna od mogućih opcija. Ako oni misle da nismo u pravo, to je u redu. Mi samo pokušavamo da pokažemo našu verziju stvarnosti“, objašnjava on. Kako navodi, nada se da predstava neće nikog uvrediti, jer to nikom nije bila namera.

Možda se na prvi pogled čini da je ovo predstava isključivo o muškarcima, čak i da je namenjena samo njima, međutim članovi vesele ekipe navode da će „Muškarčine“ biti veoma zanimljive i ženama.

„Mi nismo problem zasnovali samo na muško – muškim odnosima, već su u fokusu i odnosi među polovima, uloga i položaj žene na Balkanu, pa i ženama može biti zanimljivo da otkriju viđenje problema iz drugog ugla“, rekao je Puvača dok Grgur dodaje da komad može biti zanimljiv i feministkinjama jer se cela priča može shvatiti kao vrsta borbe za muška emancipatorska prava.

Upravo o tome u svojoj čuvenoj knjizi „Biti muško“ piše Australijanac Stiv Bidalf, koji navodi da je feminizam uspeo da promeni samo (žensku) polovinu ovog sveta, te da za celokupnu promenu nedostaje muški pokret.

„Ja se deklarišem kao feministkinja i baš mi je zbog toga bilo dragoceno saznanje da postoji muški pokret. Interesantno mi je da sam našla i mnoge kvalitetne feminističke autorke koje su pisale o ovom pokretu i podržavale ga. Čini mi se da tek od kada sam postala svesna te tematike i bolje je proučila, od tada bolje razumem i feminizam“, navodi Bogavac.

„Feminzam se vrlo često, pogrešno i banalno tumači kao oslobađanje žene od muškaraca. Činjenica je da žene nikad nisu robovale muškarcima, već patrijarhalnom poretku i načinu ponašanja. Činjenica je i da je feminizam pomogao da se žene, makar u našem delu sveta, oslobode i emancipuju. Ali feminizam nije zaista ništa učinio kako bi pomogao muškarcima, čak mislim da ih je samo stavio u šizofreniju poziciju“, objašnjava ona dodajući da tek kada dođe do muške emancipacije moći će da se govori o ravnopravnosti u društvu.

Iako iza predstave stoji mlada ekipa, glumci se nadaju da će dopreti i do starije publike, koja već ima formirane i izgrađene stavove i koja je preživela i proživela sve probleme o kojima se u komadu govori.

„Najvažnije je to da ovo nije tip predstave koji po svaku cenu hoće da nauči nekoga nečemu, da ga ošamari, pljune ili šta god. Nije u pitanju pretenciozna predstava. Jednostavno, hoćemo da se igramo, da na naš šarmantan, mladalački način napravimo jedan igrokaz o tome kako mi posmatramo rod i mlade muškarce u današnjem vremenu. A ako neko nešto iz toga nauči, odlično“, zaključuje glumac Živadinović Grgur.