Tri Sestre: Čehov u Bitef teatru

Režija: Ivana Vujić
Adaptacija i dramaturgija: Slavenka Milovanović
Scenografija: Konstantin Bunuševac
Kostimografija: Dušica Knežević
Igraju: Ružica Sokić, Branka Petrić, Rada Đuričin, Mirko Babić, Dunja Mahorčić, Gorjana Stoiljković

Čehovlljeve duboke misli, večite istine o ljudskoj prirodi, smislu i besmislu života, nedostižnoj radosti, čežnji, vešto zakamuflirane među banalnim dijalozima i prozaičnim događajima, kao da traže od gledaoca, ili čitaoca, da dopre do njih, da ih protumači, razmišlja o njima. Zato je verovatno veliki izazov režirati njegove drame. Gravitirati oko trivijalnosti, a pokazati suštinu.

Izvedbom predstave “Tri sestre” u Bitef teatru, rediteljki Ivani Vujić je to pošlo za rukom. Pokazala je jedno drugačije, smelo i autentično viđenje Čehova.

Jedna od zanimljivosti ove inscenacije je to što tri sestre igraju glumice u zrelim godinama, čime je naglašeno i eksplicitno pokazano stanje njihovog duha - one su ostarele, a nisu stare. Njihovu teskobu i usamljenost, patnju i muku, unutrašnji svet pun neostvarenih snova i ambicija, glumački dostojanstveno i precizno, a lišeno patetike, prenose naše velike glumice, Ružica Sokić, Branka Petrić i Rada Đuričin.

Uvek okrenute ka publici, čak i kada međusobno komuniciraju, tri sestre sede za stolom, pakuju poklone, brišu escajg i vode na izgled jednostavne razgovore, sećajući se Moskve i maštajući o nekom budućem, svetlijem životu.

Scenografija u realističkom maniru, sa samo par komada nameštaja na sceni i odškrinutim prozorom na balkonu samog pisca, pred kraj predstave biva upotpunjena slikanjem kuće i okućnice po zidovima. Pojava Čehova lebdi u vazduhu, njegov duh je uvek prisutan – bilo da čujemo njegov glas, njegove misli, čitamo pisma koja se projektuju, gledamo kako slika. Ili kako se na kraju susreće sa svojim heroinama. Tu se upravo vidi magija pozorišta – može da predoči nepredvidivu fantaziju i slobodu imaginacije, da omogući likovima da razgovaraju sa svojim tvorcem.

Još jedna zanimljivost komada je ta što su izostavljeni baron, profesor, komandir baterije, kapetan, potporučnici, dadilja, njihovi razgovori. Delo svedeno na suštinu. Neko bi možda rekao ogoljeno. Ali, Čehov je tu. Lepota njegovih monologa još više dolazi do izražaja. Setna, tačna, nepobitna, vanvremenska.

Stradanje i patnja sestara ne može, a da ne gane običnog gledaoca. Bivamo poraženi pred nemogućnošću izbora na koju pisac ukazuje, doduše, ne bez suptilnog humora. Suprostavljanje i borba se ne nameću kao rešenje i izlaz, i zato Olga, Maša i Irina bivaju kažnjene i zatočene u jalovom bitisanju.

Bez životne snage, nijedna od sestara ne ostvaruje ljubav, do venčanja ne dolazi. Moskva kao ideal ostaje daleko, brak je nemoguć, jele bivaju posečene, a san o sreći ostaje samo san. Strane i usamljene, gledaju kako život prolazi, dok obavljaju svoje poslove “bez poezije, bez misli.”

Poslednja scena komada je, čini se, najupečatljivija. Dok pada sneg, a naš arhetipski pisac stoji na balkonu, tri sestre su smeštene u ram, i skamenjenih pogleda, poput uspavanih lepotica, gledaju u daljinu. Iza njih se projektuju srećne slike iz mladosti, a život pred njima ostaje isti, “težak život, pun tajne i sreće”. Zavese padaju, a mi se budimo iz sna.

Ovakvu viziju Čehova neko bi okarakterisao kao isuviše smelu. Sa druge strane, iako bi se, najverovatnije, Anton Pavlovič tome oštro protivio, možda je mogla biti još i smelija u svom koketiranju sa netradicionalnim pristupom, još maštovitija u svim svojim segmentima i, ujedno, kompaktnija kao celina.

I premda nije gledaoce ostavila bez daha, ova predstava je, nesumnjivo, zavodljiva, prijatna i pitka, i uspeva da prenese setnu iluziju opšteljudske drame na čehovljevski način.

A mi, gledaoci, možda nećemo nikada saznati “zašto lete ždralovi, zašto se rađaju deca, zašto su na nebu zvezde”. Ali ćemo, tumačeći iznova Čehova, zastati bar na trenutak pred životom i zapitati se sve to, zatečeni mišlju da “nekima prođe ceo život, a da ne osete ni kap sreće”.