Meša Selimović - Derviš i smrt

Izvedbom predstave “Derviš i smrt” u Narodnom pozorištu obeležena je stogodišnjica od rođenja velikog pisca Meše Selimovića, a ujedno je i uručena nagrada glumcu Nikoli Ristanovskom za najbolju mušku ulogu – ulogu Ahmeda Nurudina.

Predstava za koju ni posle skoro dve godine izvođenja ne jenjava interesovanje prikazuje metafizičko putovanje kroz čovekovu konačnost.

Meša Selimović je jednom prilikom izjavio o svom romanu: “Derviš je jedan moj emocionalni i moralni dug. On je neka vrsta nišana mom sećanju, ali je i spomenik ljudskoj muci. Zato ne pripada samo meni”.

I zaista je tako. Jer Derviš pripada svima koji vole da čitaju i uživaju u dubokim mislima ovog vanvremenskog pisca, kome je jedan preloman događaj u životu - nevino pogubljenje brata, partizanskog oficira, u tek oslobođenoj Tuzli – umnogome doprineo pisanju ovog dela.

A sama predstava “Derviš i smrt” svakako uspeva da prenese i ovaplodi autorovu tugu i žal za bratom, kao i jad nad stradanjem i patnjom čoveka, bilo kog, u a ovom slučaju derviša Ahmeda Nurudina, koji nije mogao da pobegne od svoje sudbine.

Publika se suočava sa nemogućnošću izbora, sa unutrašnjim silama i porivima koji, po Meši, vladaju i upravljaju čovekom. Gledajući komad, učimo i razmišljamo o životu, veri, prijateljstvu, izdaji, hrabrosti i kukavičluku i nalazimo se u jednom imaginarnom svetu prepunom straha, koji i definiše glavnu temu Derviša.

Osećaj sveprisutnog straha i teskobe doživljava se tokom čitave predstave. Minimalistička scenografija – tamno sivi, visoki zidovi sa malim otvorima su stalno na sceni, bilo da predstavljaju tekiju, zatvorsku ćeliju ili kancelariju kadije. Strah od sistema, strah od svirepe igre vlasti, strah i unutrašnje rastrzanje između vere i odmazde, strah od krivice i greha, strah od očekivanja kazne, strah od smrti, strah od samog sebe. Sve to simbolišu visoke i tamne zidine, iz kojih izlaza nema.

Međutim, radnja u predstavi je vremenski izmeštena u odnosu na sam roman. To se naslućuje kostimima, kao i skulpturom Tita koja stoji u zapećku kadijine kancelarije. Aluzija na dogmatičnost sistema i nepravdu u pravom Mešinom životu.

Vešta gluma i lik Nikole Ristanovskog jasno oslikavaju agoniju i preobražaj u Ahmedovom životu – najpre gledamo skromnog derviša potpuno predanog veri, onda čoveka koji odbacuje poslušnost i želi da svetu kaže istinu, i napokon, čoveka u kome je nadvladala mržnja i želja za osvetom. Treba svakako spomenuti i briljantnu glumu Ljubomira Bandovića, koji je potpuno približio lik Hasana Dželebdžije, Ahmedovog najboljeg prijatelja, čoveka predanog porocima, a potpuno ironično, jedinog čoveka u delu koji ostaje veran samom sebi.

Trenutak kada su svetla uperena u publiku, a ne na glumce, je najdirljiviji trenutak predstave - suočenje se nevinim stradanjem brata, kada Ahmed traži u sebi snage da oprosti. “Jer, ko oprosti, on je najveći.”

Takođe, segment koji je uspešno prenet sa romana na predstavu je i sama uloga jezika i snaga reči. Bilo da se koriste da bi se prikrila istina, da se napada ili brani, da se isprazno komunicira da ćutnja ne bi rekla nešto što ne sme, ili pokazala strah - upravo to sredstvo približavanja ili udaljavanja ljudi je ovom adaptacijom prenelo Mešine misli o jazu među ljudima. Jer, kako on kaže, “Razgovor je spona među ljudima, možda jedina.”

Međutim, bilo koja adaptacija ili izvođenje Selimovićevih dela, bez obzira na to što obogaćuje našu svest i poimanje o nama samima, kao da limitira Mešinu romansijersku snagu, dubinu misli, monologe i dijaloge.

Jer “spakovati” autorova složena i kompleksna osećanja u jedan komad, ipak, čini se, pomalo umanjuje i samu jačinu Mešinih misli, koje su najlepše izražene u pisanom obliku majstorskom veštinom njegovog pera.