BJF: Poslednje veče - za sve ukuse

Poslednje veče BJ festivala bilo je specifično po tome što se prvi put glavni program preselio u veliku salu SKC-a, kao i što smo prvi put gledali tri grupe jednu za drugom. U pitanju su bili bendovi koji potiču iz sasvim različitih sredina i imaju međusobno prilično različite stilove – što se kaže, za svakog ponešto.

Što se potpisnika ovih redova tiče, za njega je bilo ono prvo, tj. trio koji predvodi izraelska trombonistkinja Reut Regev. Binu je delila sa bubnjarem Igalom Fonijem i basistom Markom Petersonom. Njen debi album “This is R Time” je izašao prošle godine i odlično je prihvaćen od strane ljubitelja nešto manje konvencionalnog jazza, te je i gotovo ceo repertoar bio sastavljen od kompozicija sa te ploče. Već od samog starta bilo je jasno da je Reut pekla zanat sa iskusnim predstavnicima free jazza (kao što je npr. Anthony Braxton), jer je već u prvoj pesmi počela bučna vožnja koja je trajala gotovo jedan sat. Iako joj je “This is R Time” tek prvi album, ona je više od jedne decenije svirački aktivna po klubovima Njojorka, gde i živi. To iskustvo je bilo potpuno očigledno i sa lakoćom je gospodarila trombonom. I pored glomaznog instrumenta, i pored svoje krupne figure, Reut je sve vreme svirala sa dozom gracioznosti i čini mi se da je izgledala ženstvenije dok svira inego dok miruje. A ako ste čuli one neobuzdane, na momente čak mačo tonove iz njenog trombona sinoć, onda vam je jasno koliki napor oni zahtevaju. Basista Peterson je počeo i završio koncert na električnom basu, dok je veći deo večeri svirao kontrabas čiji zvuk je mnogo više pasovao melodijama njenog trombona. Bubnjar Foni se trudio da improvizuje kad god mu se za to ukaže prilika, a gotovo svaku je iskoristio u maniru nekih od najboljih eksperimentalnih bubnjara koje smo viđali na Ring Ringu. Pošto je program u SKC-u bio prebukiran, bend je napustio binu odmah nakon aplauza i prava je šteta što nismo čuli još nešto na bis.

Jason Moran važi za jednog od najtalentovanijih pijanista mlađe generacije, te je neretko nazivan naslednikom Theloniousa Monka. Da te glasine nisu bez osnova, videli smo sinoć na drugom koncertu kog je Moran odsvirao sa svojim The Bandwagon triom. Basista Tarus Mateen, bubnjar Nashit Waits i Moran su se sa lakoćom prošetali vodama jazza, soula i funky muzike. Za ova dva poslednja pravca je najviše zaslužan Fender Rhodes električni klavir kog je Moran svirao uporedo sa akustičnim. Njih trojica ove godine obeležavaju deset godina zajedničkog rada, pa su tom zgodom izdali ploču “Ten” čije je nezvanična promocija bio i sinoćnji koncert. Iako sva trojica kao pojave deluju pomalo nadmeno i prepotentno (apsolutnim ignorisanjem reakcije publike, oni ostavljaju utisak benda koji kao da iza sebe ima 110 a ne 10 godina sviranja), to se sve zaboravlja kada počne koncert.

Ono što najviše fascinira kod Moranovog trija je njihova sinhronizovanost – bez obzira da li sviraju regularnu melodiju sa albuma, ili sva trojica potpuno “izvilene” improvizujući, sve vreme čujete da oni drže stvari pod kontrolom i da tačno znaju kuda su se zaputili. Čak i oni ne tako preterano inventivni filmsko-muzički semplovi između pesama su imali nekog šarma kada se na njih trio nadoveže u jednom dahu. Sve u svemu, više nego pristojan koncert benda kog će za desetak godina moći da priušte samo festivali sa velikim budžetom.

Čast da zatvore ovogodišnji BJF je pripala švedskom kvaretetu kog predvodi saksofonista i flautista Magnus Lindgren. Već na samom početku svirke bilo je jasno da je Lindgren predstavnik takozvanog “šminkerskog” jazza, što zbog svog stajlinga (šeširić na koji bi bila ljubomorna i Alicia Keys), što zbog CV-ja (svirao sa Koop). Iako je njegova flauta na momente zvučala kao da potiče iz nekog lounge pravca, potpuno nemaštovita gitara i dosadan bas su ostavljali ravnodušan utisak. No, to nije smetalo klinčadiji koja se loži na “urbano” da đipa, a mislim da je to bila i namera organizatora. Kao što rekoh na samom početku – za svakog ponešto. Šteta je samo što smo na ovogodišnjem festivalu pored toliko kvalitetnih jazzera iz Švedske videli dva krajnje prosečna benda.

Kada se podvuče crta i saberu utisci, dolazimo do zaključka da je muzički ovo bio jedan od najboljih BJF-a. Za to je najviše zaslužan kvartet Waynea Shortera, čiji koncert je predstavljao malu muzičku revoluciju na radost svih koji vole kvalitetnu improvizaciju i na žalost ljubitelja grupe Weather Report i onih koji “Dylanu nikad neće oprostiti što je na Newportu 1965. uzeo električnu gitaru”. Charlie Haden i Enrico Rava su takođe objasnili zašto nose epitet živih legendi, Orchestre National de Jazz su dali ideju kako treba da zvuči moderan nacionalni orkestar, Reut Regev je najavila nove struje u free jazzu, a Jason Moran je pokazao da samo što nije stasao za naslednika svih onih legendi koje se pominju uz njegovo ime.

Ponoćni program je ove godine bio dosta lošiji nego prethodnih, i mislim da je vreme da se povuče crta između glavnog i sporednog programa, tj. da se tačno zna koji bend je za jedan, a koji za drugi. Koliko sam ja shvatio, u noćnom programu nastupaju progresivniji muzičari, oni koji su manje komercijalni, dok glavni čine uglavnom etablirana imena. To se nikako ne bi moglo reći za Alice Russell koja je po toj definiciji zicer glavnog programa, isto kao što je Reut Regev za ponoćni. Preklapanje ta dva programa je praksa koju treba izbaciti i nema razloga da ponoćni koncerti počinju pre ponoći. Takođe, razumem da na festivalu “mora biti sve za svakog” ali mislim da je vreme da novi i mladi bendovi konačno zauzmu mesto muzičarima iz naftalina kakav je npr. Kornelije Kovač, uz dužno poštovanje prema minulom radu. To važi čak i za strane muzičare. BJF treba češće da edukuje, a ređe da puni salu Sava centra. Znam da je to mnogo lakše reći nego učiniti, ali bilo bi lepo kada bi se i zaista razmišljalo u tom smeru. Nadam se da je selekcija mlađih bendova ove poslednje večeri više produkt tog razmišljanja nego sticaja okolnosti. Imali smo sreće što su ove godine došli Haden, Rava i Shorter, tri velika imena koja su i dalje u odličnoj formi. Nema mnogo tih velikana koji danas zvuče slično kao i u vreme kada su imali trideset i kusur godina. A ti velikani će nastaviti da dolaze. Mislite o tome.