Vlada Divljan: Nebeska tema

Peti mart 2015. godine ostaće upamćen kao dan kada se jedan od najkreativnijih muzičara sa ovih prostora preselio iz Beča pravo u legendu.

Vladimir Skočajić/Gistro Pop
Podeli

Ja čekao sam neki novi dan
I čekao sam neku toplu noć
Čekao sam proleće
Da me odnese

Postoje ljudi koji nose dete u sebi bez obzira na to koliko imaju godina. Oni su radoznali, vole da otkrivaju novotarije, raduje ih ono što većina doživljava kao sitnice, a rastužuju ih stvari koje odrasli smatraju “logičnim”. Čak i ako su sedi, proćelavi ili nose naočare sa staklima debljim od dna bakine tegle ajvara, njihov duh ih čini mladim. Međutim, život u ovom svetu nakaradnih vrednosti je surov i prema odraslima, a kamoli prema deranima u duši. Zbog toga su toliko retki i ima ih manje nego što plavih kitova pliva okeanima.

A postoje li oni koji su mladi i duhom i izgledom, bez obzira na godine? Postoje li oni koje kada slušate i gledate ispred sebe, u stvari vidite i čujete dečka ili devojku, čak i ako su preturili pola veka preko glave? Iako se u Kini više panda vere po bambusima nego što je takvih ljudi na celoj planeti, oni zaista postoje. Neki čak i na ovim prostorima.

Vlada Divljan je imao isto lice i isti duh dečaka dok je osamdesetih menjao istoriju jugoslovenske rok muzike sa Idolima, ali i dok je početkom druge decenije 21. veka otkrivao nove muzičke granice sa grupom Svi na pod. Njega su radovale “sitnice” kao što je višečasovna potraga savršenog akorda za pesmu koja zatvara album, a rastuživale su ga “trivijalnosti” poput raspada zemlje u kojoj se rodio i tuče između ljudi koji se razlikuju samo po dva poslednja slova u prezimenu.

Za razliku od nekih svojih “ratnih drugova”, Vlada nije bio u fazonu da nas levom rukom zagrli oko vrata, dok kažiprstom desne maše po vazduhu i govori “Sa’ću ja da ti objasnim neke stvari”. On je znao da ljudi koji ga slušaju mnogo toga razumeju i bez šestara i lenjira. Ako je ikad išta objašnjavao, to je radio isključivo sa gitarom u ruci.

O Idolima svi sve znamo. “Odbrana i poslednji dani” su antologija, o tiražu ploče “Čokolada” danas mogu da maštaju mnogi bendovi o kojima pišu NME i Pitchfork, a o razlozima neslaganja članova grupe, naša deca će raspredati legende. Međutim, zbog onih koji su se zaglavili u vremenu, prostoru i porodičnim obavezama, tj. onih koji smatraju “da se posle osamdesetih više ne pravi dobra muzika” osvrnimo se na neke od Vladinih solo bisera.

Pričati o Vladi Divljanu a ne pomenuti predivne albume kao što su “Die Tonzentrale” ili “Sve laži sveta” bila bi velika nepravda. Na ovoj prvoj, do izražaja je došao onaj radoznali dečak gladan eksperimenta, koji svoju gitaru ukršta sa elektronikom. Na toj ploči se nalazi instrumental “Meine stadt (Die pavillons mix)” koji je u stvari prava Vladina “nebeska tema”.

Da li zbog onog “pavillons” u nazivu, ili zbog toga što sam taj album besomučno slušao sa prijateljem koji je živeo u istoimenom kraju Beograda, svaki put kada čujem taj noćni elektronski ritam i Vladinu nebesku akustičnu gitaru, pred očima mi se vrzma sunce koje zalazi iznad soc-realističkih zgrada u Paviljonima, dok klinci ispod pikaju fudbal i prave se blesavi kada ih keva sa terase zove na večeru.

“Sve laži sveta” je jedan od najpotcenjenijih pop albuma s ovih prostora. Između nota ove ploče moguće je čuti Boba Dilana, The Beatles, Laonarda Koena, čak i Spiritualized….Onaj instrumentalni deo pesme “Kad te vidim” kao da je nastao u istom studiju u kom su Flaming Lips snimili “The Soft Bulletin”, a stihovi epske “Odnesi me” (koji se nalaze na početku ovog teksta) zvučali su potresno i tad, a naročito sad, kada Vlada više nije fizički tu.

Kada već pominjem pop muziku, pesma “Sve što hoću da znam” je jedan od najsavršenijih primera kako se pravi zarazna pop tema. Morate biti veliki majstor da od nečeg tako nenametljivog i naizgled jednostavnog, napravite četvorominutno remek delo. Takve pesme obično dosade nakon desetak slušanja, ali “Sve što hoću da znam” ima dubine koje otkrivate i posle stotog.

Neki su Vladu doživljavali kao simbol Beograda, drugi kao simbol stare Jugoslavije. Ta vrsta simbolike mi baš nešto ne ide, ali znam da sam kao klinac dugo mislio da je Vlada zapravo rođeni brat Dubravke Duce Marković. Da li zato što sam ih povezivao sa istim vremenom i istim ćoškovima na Kosančićevom vencu, sa istim televizijskim i radio emisijama, ili zato što sam u njihovim licima, pa čak i facijalnim ekspresijama pronalazio sličnosti – ne znam. Kada sam tamo negde početkom devedesetih saznao da njih dvoje nisu u krvnom srodstvu, bio sam zapanjen. Nemam pojma odakle su mi uopšte potekle takve asocijacije. Ono što sigurno znam, to je da se ljudi sa takvim sistemom vrednosti već godinama proizvode u ograničenom tiražu.

Kada smo već kod sistema vrednosti, Beograda i Jugoslavije, sumnjam da ima onih kojima nije jasno zašto se Vlada početkom devedesetih odselio sa ovih prostora. Kreativna osoba koju ne zanima šibicarenje, politika, nacionalizam, marketing, prodavanje magle (petostruki pleonazam?), kao ni prodavanje diskova na trafikama uz dopune za mobilni ili deterdžent - svakako će otići odavde glavom bez obzira samo ako ima priliku. Talenat se gaji i neguje, a na ovom našem groblju entuzijazma ostaju samo oni koji se snalaze u pomenutim pleonazmima ili nemaju šansu da odu. Da je Vlada ostao ovde, ko zna da li bi albumi “Sve laži sveta” ili “Die Tonzentrale” imali onako dobro izbalansiranu dozu optimistično-pesimističnog, ko zna da li bi bili snimljeni, a ko zna da li bi i njegov sentimentalni duh dečaka uopšte opstao u ovoj rupetini do 2015.

Vest o smrti Vlade Divljana me je zatekla na mostu Gazela, na jednoj nozi u punom autobusu, dok sam slušao muziku na plejeru. Kada sam završio telefonski razgovor u kom sam saznao tu vest, isključio sam muziku i pogledao u pravcu Beograđanke. U glavi mi se motao poslednji kadar spota “Sve što hoću da znam” u kome Vlada sa večnim, dečačkim izrazom lica i sa vetrom u kosi, stoji ispred grada. Pored ogromne tuge koju sam osetio, prva misao mi je bila kako su sati divne muzike koju je snimio, dovoljni da ga učine besmrtnim. Kada je u pitanju besmrtnosti i grad koji se vidi iza njega u tom spotu, grad koji sam gledao juče sa Gazele – u to već nisam siguran.

Na planeti postoji oko 2000 pandi. One su zaštićena vrsta, ali uprkos tome njihov broj se smanjuje, a verovatno će jednom potpuno nestati. Ne znam koliko tačno ima vanserijskih umetnika koji su večno mladi duhom i telom poput Vlade Divljana, ali sam siguran da se i njihov broj smanjuje. Međutim, za razliku od slatkih pandi iza kojih će ostati samo gole grane bambusa, Vlada nam je ostavio muziku uz koju ćemo se radovati i tugovati do kraja sveta - radovati kada otkrijemo neko takvo retko biće, tugovati kada ostanemo bez njega.

Samo postojanje nekog kao što je Vlada Divljan, uči nas da takve ljude treba čuvati kao malo vode na dlanu - otprilike baš onako kako već nekoliko decenija njegova muzika čuva nas.