Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968

Goca Tržan, Svetlana, Bora Đorđević i njegov gitarista. Da bi jedan muzičar napisao knjigu u Srbiji danas morao bi da bude ili potpuni treš ili na ivici propasti. Retka su izdanja poput Nije sve to bio samo rock’n’roll Dejana D. Markovića ili Rokopisa Pece Popovića, Boga jugoslovenskog rok novinarstva, koja su u stanju da ovima iz suprotnog tabora udare šamar. Ove godine još jedan udarac zadaje Aleksandar Raković sa svojom doktorskom disertacijom u izdanju Arhipelaga, Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968.

Zadubljeni u probleme demokratskog društva i razočarani njihovom vladavinom, Srbija i poneki susedi sve više revitalizuju Jugoslaviju. Tako se na našim televizijama često prikazuju emisije o kulturi Jugoslavije i njenim pojmovima, na pozorišnim scenama igraju se predstave o Jugoslaviji, pišu se knjige i sl. Jednostavno, Jugoslavija je ponovo u modi. Aktuelne priče o Draži, partizanima i radnim akcijama zanemaruju jedan veliki i bitan aspekt Jugoslavije, a to je odnos prema Zapadu i upliv zapadnjačke kulture i njene najveće tekovine, rokenrola, u naše vode.

Prvo mesto gde se ogleda država i njeno društvo jeste kultura. Gledajući iz današnje perspektive, ono što nam Raković nudi jeste gradacija odnosno kontrast na tadašnje prilike, ukus i ideologiju. Pošto je vešto spojio istoriju, politiku i kulturu i ukazao na njihovu međuzavisnost i suštinsku povezanost, autor nam otvara jedan svet iz kojeg smo nastali i koji nam je postao stran. Njegovo delo obiluje podacima, citatima i dokumentarnom građom, a sve to u cilju da nam približi sliku o nekadašnjem svetu koji se temeljilo na umetničkim i intelektualnim stremljenjima mladih generacija.

Suprotno od dosadnih muzičkih harmonija više klase, robovi i niža klasa zabavljala se ritmovima i stvarala, radi sopstvenog zadovoljstva, a ne zbog ideologije, muziku koja će promeniti svet. Tako se iz mešavine bluza afrikoameričkih robova, bele muzike imigranata i kantrija potčinjenih južnjaka, u Americi rodio ronekrol. Od početnih lokalnih okupljanja do prostranih hala i poljana, vezujući za sebe fanove bez obzira na socijalnu, versku, rasnu i bilo koju moguću pozadinu, rokenrol je posao „kohezioni faktor“, najjači faktor savremenog društva i politike. Rodila se svest, rokenrol svest, u kojoj su svi, po prvi put u istoriji čovečanstva, bili jednaki. Nekoliko naroda i narodnosti okupljeni oko parole „Bratstvo jedinstvo“, usled očiglednih razlika, rado su prigrlili zapadnjačku kulturu i prisvojili je kao svoju ne bi li ih ona još više spojila. Otuda je Jugoslavija, među prvim zemljama u istočnoj Evropi, slavila rokenrol i njene svetkovine.

Rakovićeva studija govori o samim počecima i nastanku ove muzike, pa sve do njene metamorfoze u esid i hard rok u svetu i kod nas. Godine 1956. rokenrol u Jugoslaviji je bio meta kritike. U NIN-u se navodi da je „rokenrol postao od čudnih pesama crnačkih vrača pevanih uz neobuzdano nadraživanje izazvano paklenim kricima, ustreptalošću i podrhtavanjem svih delova tela. Igra se završava pravom ludačkom mahnitošću i valjanjem po podu.“ Otpor prema novoj modi završio se njenim prihvatanjem i objavom krajem šesdesetih da je omladina, bez obzira na to što protestuje, „lojalna tekovinama revolucije i socijalizmu“. Dugačak je put prešao rokenrol u Jugoslaviji. Od konstantne cenzure filmova, časopisa i muzike do nastupanja jugoslovenskih bendova pred Titom za njegov rođendan, rokenrol u Jugoslaviji je išao uzlaznom putanjom. Opatijski festival, Beogradsko proleće, Beogradske gitarijade. Ponekad je nestvarno čitati istoriju koja se odigrala pre samo pola veka. Nestvarno je da je Jugoslavija imala domaćeg Elvisa, Šedovse, Donovana i Dilana, Bitlse. Prve igranke u beogradskim gimnazijama i fakultetima, kult komisiona gde su se nabavljale ploče i prve pesme na našem jeziku u ritmu rokenrola čine naš grad, danas, parkom iz doba Jure.

Aleksandar Rakoviæ

Ipak, treba se ograditi i potvrditi da je ovo doktorska disertacija, a ne romansirana pripovest o tome kako je nekad bilo super, a danas je bez veze. Ali, dovoljno je par činjenica kao na primer da su Holisi dva puta dolazili u Beograd i da je Met Kolins naš tip koji se zove Karlo Metikoš pa da kažem sebi: „Pu što se nisam rodila posle Drugog Svetskog rata, a ne posle Titove smrti“. Piratskim radio stanicama koje su uprkos zabrani, uspele da se izbore za svoje stavove, bilo je dovoljno dva sata rokenrola koje će svi pratiti. U odnosu na trenutnu cenzuru medija, mladi su tada uspevali da pronađu rupu u partijskom režimu i izbore se za svoja prava. Još potresnija je paralela između hipi pokreta i stanja u društvu danas. Uporedo sa aktuelnim rasnim i verskim problemima i onim nesrećnim devedesetim i kultom skidanja patika, tadašnji problemi poput sačekivanja i šišanja hipika i bitnika ili sukoba generacije revolucije i omladine čine se besmislenim.

Na žalost, istorija je krenula nekim drugim tokom. Danas Englezi nemaju pojma ko su bili Smol Fejses i Kinksi. Amerikanci zaboravljaju da su postojali Džeferson Erplejn i Grejtful Ded i fokusiraju se na Lejdi Gagu i Britni Spirs. Tako smo i mi zaboravili Siluete, Zlatne dečake, Elipse i Crne Bisere i vidimo samo one muzičare što se vucaraju po rijaliti šouovima i nedeljnim popodnevima. Svi smo zaboravili da smo nekad bili u koraku sa Zapadom, što i nije neka vrlina u odnosu na to koliko se kod nas stvarala posebna klima pogodna za umetnost i izražavanje kroz sve vidove postojanja. Otuda ovu knjigu ne treba posmatrati kao jednu studiju o rokenrolu, već kao odraz tadašnjen društvenog i kulturnog stanja Jugoslavije. Posle svih stvari koje nam pripisuju da smo radili i nametanja „činjenica“ zbog kojih bi trebalo da se stidimo, ova knjiga govori o jednoj velikoj stvari kojom bi trebalo da se ponosimo i to s pravom. Živeo rokenrol!