The Cult: Rokenrol utočište za dušu

„Mi nikada nismo imali obične fanove — imali smo ovisnike. Ili imate potrebu za nama ili ne. Ili nas kapirate ili ne. Nema ničeg slučajnog u vezi sa bendom ’The Cult’. Mi privlačimo samo istinske posvećenike” proročki je izjavio Ijan Astberi svojevermeno.

I tako se u Beogradskoj areni okupilo nekoliko hiljada posvećenika da posle 4 godine ponovo vidi svog „poglavicu” koji se pojavio sa dugom crnom kosom (jednim pramenom uvijenim u pletenicu), vučjim repovima o pojasu, dairama u rukama i naraslim stomakom koji mu je znatno ograničio raspon kretanja i njihanja kukovima, ali nikako nije umanjio moć njegove morisonovske harizme.

Nju je, u pravom maniru jin-jang partnerstva, upotpunio Bili Dafi zvukom svoje gitare i nešto vitkijom figurom uz imidž koji je bio mešavina Dejvida Bekama i Gordona Ramzija.



Turneju nazvanu „New Blood Deep Cuts - Destroy the Night”, koja je započela u Velikoj Britaniji u januaru, prati nešto drugačija set-lista od uobičajene. I dalje okosnicu čine pesme sa albuma „Love” i „Electric”, ali smo mogli da čujemo i retko izvođenu „Saints Are Down” i dve sasvim nove numere. „Embers” je savršeno zamenila već izlizanu „Edie (Ciao Baby)” a „Everyman and Woman Is a Star” najavljuje „žanrovski isprepleteni metafizički rok za savremene umove” kako je sam Astberi opisao nov materijal koji stiže do kraja godine, delom već objavljen u formi dve muzičke kapsule sa po nekoliko singlova.

Ijan, Bili i ostali članovi - Kris Vajz na basu, Džo Tempesta za bubnjevima i Majk Dimkič na ritam gitari - sa kojima već šestu godinu zaredom nastupaju uživo, pokazali su se kao dobro uigran tandem koji se na sceni daje „do daske”. Za devedeset minuta svirke dobili smo sve ono što The Cult suštinski jeste: red šamansko-ambijentalnih pesama (Nirvana, Horse Nation, Phoenix), red maznih balada (Saints Are Down, Embers) gde je Astberijev bariton bio na vrhuncu, red žestokih rokenrol „znojavih” numera (Rise, Lil’ Devil, Wild Flower, Dirty Little Rockstar, Love Removal Machine, Fire Woman) i na kraju šlag na torti - sa sve višnjicom na vrhu! - Break On Through, pesma koja je verovatno imala udela i u nazivu same turneje (Destroy the Night). (Posle ovoga je bilo jasno zašto su Rej Manzarek i Robi Kriger pet godina nastupali sa Ijanom kao prvim „pikom” za uskakanje u cipele Džima Morisona).

Paklen rokenrol ritam koji je dominirao te večeri toliko je zapalio prisutne da je izgledalo kao da su Ijan i Bili uključili veš-mašinu na centrifugu, jer su na kraju svi bili mokri i isceđeni ali sa osmehom na licu. Publika je sa oduševljenjem pratila energiju petorke na bini, tako da frontmen nije ni morao da podiže atmosferu pitanjima tipa „Da li se dobro zabavljate” i „Da li hoćete još” već je sam konstatovao koliko smo sjajni (i lepi).

Da li je za to kriva srpska tradicionalna gostoljubivost (na zvaničnim nalozima benda na Twitteru i Facebooku noć pred koncert u 3 ujutru osvanuo je status „Sleepless in Serbia”), činjenica da je ritam gitarista Majk Dimkič poreklom sa ovih prostora ili nešto treće, tek posvećenici u Beogradskoj areni prisustvovali su dragocenom trenutku. Ako bend nastavi sa ovako zgustnutim koncertnim rasporedom (i obilaskom ex-YU krajeva barem svake druge godine), nemojte dozvoliti sebi da to propustite.

Zar nije dosta nasilja?
Na polovini koncerta prikazan je trominutni film „Prelude 2 Ruins” koji je režirao Ijan Astberi a koji se bavi nasiljem Amerikanaca nad Indijankama u rezervatu u Dakoti.

Pre toga pevač je održao kratak govor o razornim posledicama mržnje, isprovociran bezobraznim ponašanjem jednog mladića iz prvih redova koji je došao u sukob sa obezbeđenjem (i koga je Ijan hteo da odstrani sa koncerta). „Zar vam nije dosta nasilja i ratovanja na ovim prostorima”, upitao je on.
Britanac nije propustio priliku ni da izrekne kritike na račun SAD koje prvo treba da srede svoje dvorište pre nego upru prstom u nekog drugog.