Spontana alt-muzička trilogija

Prva polovina ove godine ostaće upamćena po tome što su u razmaku od samo par meseci, nove studijske albume objavila tri muzičara koja, iako predstavljaju tri različite generacije, dele veliki deo iste publike. Šta još povezuje Vilea, Pearsona i Mascisa? Pored toga što koreni njihove muzike leže u američkom tradicionalnom folku i gitarskom roku, za dvojicu od trojice se može reći da su veliki lenjivci kad je u pitanju periodičnost objavljivanja albuma. Istina, po načinu na koji priča i peva, J. Mascis bi delovao kao lenjivac i da objavljuje ploče istim tempom kao Robert Pollard, no ako izuzmemo dva albuma koja je snimio sa Dinosaur Jr, kao i pomalo sektaški solo “Sing and Chant for Amma”, ovo je prvi album pod njegovim imenom još od “Free so Free” iz 2002. Ako ćemo cepidlačiti i reći da je “Free so Free” snimio sa pratećim bendom Fog, “Several Shades of Why” je tek drugi zvanični, studijski album potpisan samo kao J. Mascis.

Lenjivac broj 2 je Josh T. Pearson kome je “The Last of the Coutry Gentlemen” prvi solo album, a tek drugi u životu. Prvi je objavio pre tačno 10 godina sa bendom Lift to Experience (kog je muzička štampa nazivala naslednicima Thin White Rope estetike) i taj album je stekao kultni status među ljubiteljima americana zvuka, te je njegov ovogodišnji solo čekan sa velikim nadama.

Kurt Vile je mlad momak, te još ima vremena da se ulenji (mada njegovu muziku neki trpaju u slacker pop žanr, a slacker znači lenjivac), ali ono što ga povezuje sa dvojicom pomenutih je gostovanje na “Several Shades of Why” (Mascis je potpuno očaran njegovom muzikom), kao i nekoliko puta isticano oduševljenje Lift to Experience albumom “Texas - Jerusalem Crossroads”.

Kada se malo uozbiljimo, shvatićemo da velike pauze između njihovih albuma nemaju toliko veze sa lenjošću koliko sa obavezama, sticajem okolnosti ili perfekcionizmom. A koliko je vredelo čekati dve pomenute ploče i valja li išta novo izdanje Kurta Vilea, pročitajte u ova tri prikaza.
__________________________________________________________________________

KURT VILE - SMOKE RING FOR MY HALO (Matador)
Najlepše pesme: Baby’s Arms, Jesus, Fever, In My Time, Society is My Friend
Slušati posle ovog albuma: THE BATS - Couchmaster (1995) i THE FEELIES - Here Before (2011)
Ocena: 8 / 10

Malo ko je očekivao da će Kurt Vile nakon hvaljenog “Childish Prodigy” iz 2009. godine objaviti još bolji album. Upravo se to desilo sa ove godine. Manjim delom zbog toga što izdaje za Matador (verovatno najveću nezavisnu etiketu na svetu), a većim delom zbog ogromnog talenta, ovaj momak koji dolazi iz folk i pop low-fi sveta polako izrasta u dominantnu figuru na indie sceni. Na Kurtovom četvrtom albumu “Smoke Ring for My Halo” gotovo da nema loše pesme, a njegovi šaroliki uticaju su vidljiviji nego ikad pre. Dok slušate ovu ploču jasno vam je da Kurt podjednako voli Velvet Underground, Becka, Feelies, The Bats, Brucea Springsteena, Sonic Youth, Neila Younga i Dinosaur Jr, i upravo je na osnovu te ljubavi izgradio sasvim autentičan zvuk.



Ovaj Kurt Vile je isti kao onaj iz 2008. koji u svojoj sobi snima debi album sa nepostojećim budžetom, samo što je sada sobu zamenio studijom čime je zvuk njegove gitare postao mnogo čistiji, a samim tim je i njegov talenat više došao do izražaja. Ovo jeste Kurtov najbolji album za sad, ali posebno raduje to što je naglasak baš na tome “za sad”. On ima 31 godinu i sa pravom možemo reći da će njegova najbolja ploča u karijeri tek biti snimljena.
__________________________________________________________________________

JOSH T. PEARSON - LAST OF THE COUNTRY GENTLEMEN (Bella Union)
Najlepše pesme: Woman When I’ve Raised Hell, Country Dumb
Slušati posle ovog albuma: DIRTY THREE - Ocean Songs (1998)
Ocena: 6 / 10

Nakon raspada grupe Lift to Experience Josh T. Pearson je potpuno nestao iz javnosti na nekoliko godina. Već su počele da kolaju priče kako je on novi Jeff Mangum iz Neutral Milk Hotel, tj. kako ima probleme sa drogom i da ćemo u budućnosti slušati samo njegove opskurne kućne snimke iz vremena pre Lift to Experience. Da sve to nema veze sa istinom potvrdio je sam Josh koji je (svedoci rekoše - prilično strejt) pre 4-5 godina počeo da održava solo koncerte na akustičnoj gitari. Preselio se u Nemačku i obišao zapadnu Evropu uzduž i popreko. Ostalo je samo da sve to kruniše albumom.



“Last of the Country Gentlemen” je snimljen u Berlinu za samo dva dana. Za razliku od bučnih Lift to Experience, Josh je ovde sam sa akustičnom gitarom (tek u jednoj ili dve pesme čujemo violinu), no tematika njegovih stihova je i dalje biblijska. Kvalitet ovog albuma leži u neposrednosti i iskrenosti koja se čuje u gotovo svakom tonu, no te osobine se podrazumevaju kada je reč o Joshovoj muzici. Njegova najveća mana su preduge pesme: album traje skoro sat vremena, ima 7 pesama, od kojih samo 4 zajedno traju 45 minuta. Šteta što Josh nije na sve pesme primenio sličan recept kao u “Country Dumb”, u kojoj pored njegove gitare čujemo i (pomalo Dirty Three) violinu, te nam tih 10 minuta prođe vrlo brzo.

“Last of the Country Gentlemen” je ogoljen, sirov, minimalan i iskren. No, pošto je reč o ogromnom talentu, o čoveku koji je napisao album “Texas-Jerusalem Crossroads” (ocena 10 / 10), priznajem da sam očekivao malo više. Nadam se da do sledećeg Joshovog albuma neće proći 10 godina.
__________________________________________________________________________

J. MASCIS - SEVERAL SHADES OF WHY (Sup Pop)
Najlepše pesme: Several Shades of Why, Not Enough, Make it Right
Slušati posle ovog albuma: NICK DRAKE - Bryter Layter (1970)
Ocena: 7.5 / 10

On objavljuje albume duže od čevrt veka. Za njega kažu da je Jimi Hendrix indie-rocka. U Americi se prodaju gitare i patike sa njegovim ugraviranimn potpisom. Ne postoji muzičar koji voli ljubičastu boju više od njega. Uz muziku njegovog benda su rasli i Kurt i Josh. Njegovo ime se piše samo jednim slovom. J.

Najavljen kao akustični album, bilo je logično očekivati nastavak ploče iz 1996. “Martin + Me”. No, za razliku od tog albuma, “Several Shades of Why” je mnogo bogatiji, što instrumentalno, što produkcijski. A i logično je što je tako – naime, nakon povratka Dinosaur Jr, jasno je da Mascisa ne muče ekonomski problemi i da sebi može priuštiti multiinstrumentaliste zvučnih imena. Tako ovde pored njegove akustične gitare koja dominira čujemo flautu, klarinet, violinu, kao i klavir, a njih sviraju Mascisovi gosti, koje pored pomenutog Kurta Vilea, čine Kevin Drew iz Broken Social Scene, Ben Bridwell iz Band of Horses, kao i članovi benda Silver Mt. Zion.



“Several Shades of Why” je na granici između klasične Mascis akustike i britanskog folka iz sedamdesetih kog je producirao Joe Boyd (Nick Drake, Vashti Bunyan). Nežan, romantičan i siguran u sebe. Gotovo kao sam Mascis. Poslušajte ovu ploču čak i ako ne volite Dinosaur Jr, pošto postoje velike šanse da ovde osetite neku prolećnu emociju koju bi vam možda buka koju prave Lou Barlow i Murph uskratila. Ako pak volite Dinosaur Jr, onda vam ova recenzija nije ni potrebna jer sam sasvim siguran po kojoj ploči ćete pamtiti prolećne noći iz 2011. godine.