Soul is not dead!

Jeseni 2006. godine, na rafovima muzičkih radnji pojavio se drugi album talentovane pevačice Amy Winehouse – Back To Black. Mlađanoj britanki ovo izdanje je donelo proboj u samo srce mejnstrima, dok je pop establišment brže-bolje prihvatio neo-soul i r'n'b matricu po kojoj će štancovati buduće starlete u pokušaju.

No pre nego što je bilo ko i pomišljao da će se Back To Black prodati u 10 miliona primeraka, situacija nije bila posve ružičasta. Producent Mark Ronson, angažovan od strane izdavačke kuće Island da poradi na „starinskom“ zvuku albuma, dugo se i bez previše uspeha (po sopstvenom priznanju) batrgao u vrtlogu savremenih studijskih tehnologija. Tačnije, sve dok nije angažovao njujorčane Dap-Kings. Ova postava će zabriljirati u najvećim hitovima Amy Winehouse, poput Rehab i I'm no Good, pa je možemo s punim pravom smatrati podjednako zaslužnom za planetarni uspeh ploče.

Ko su zapravo Dap-Kings, i zašto su nam toliko bitni? Radi se o „dežurnom“ bendu nezavisne izdavačke kuće Daptone Records, koju su u osvit novog milenijuma pokrenula dvojica muzičara i zaljubljenika u stari soul i funk – Neal Sugarman i Gabriel Roth. Ovaj potonji je svoju retro-odiseju započeo još sredinom devedesetih u sastavu Soul Providers, te kao ko-osnivač etikete Desco. Sa „singlicama“ ovog izdavača započelo je ono što će kasnije biti prepoznato kao soul & funk revival.

Prvi pokušaj muzičkog preduzetništva nije se pokazao previše uspešnim. Roth, oprhvan dugovima, našao je posao u omraženoj korporativnoj mašineriji Sonyju. No kada mu je bilo ponuđeno unapređenje, ne samo da ga je odbio, već se i otisnuo u sasvim novu avanturu – sa Sugarmanom je zakupio onu staru zgradu s početka priče i preuredio je u studio, gde će konačno pokušati da sprovede svoje romantičarske ideje u delo.

Daptone Studio

Filozofija rada je bila jednostavna: oživeti zvuk soula i fanka s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih uz pomoć autentične analogne opreme tog vremena. Okupljen je kućni bend, te objavljen i prvi studijski album tada malo poznate pevačice Sharon Jones - Dap Dippin' with Sharon Jones and the Dap-Kings. Na primeru ove saradnje prepoznaćemo još nekoliko vrlina Daptone Recordsa te specifičan „odmetnički“ karakter u ophođenju prema uobičajenim načelima surovog muzičkog biznisa.

Da pojasnimo. U trenutku kada ju je Roth upoznao, Sharon Jones je već imala 40 godina, ali ne i bogzna kako uspešnu muzičku karijeru za sobom; radni staž je sticala kao zatvorski čuvar na zloglasnom Rikers Islandu. Osamdesetih i devedesetih malo ko je mario za funk i soul, čije je zlatno doba okončano prethodne dekade. Izdavači su je eksplicitno odbijali i zbog fizičkog izgleda: Sharon je zdepasta crnkinja ne baš najvitkijeg stasa.

Ali za Daptone Records sve to nije bilo mnogo bitno; jedino je bio važan fenomenalan vokal i autentična emocija osobe koja je prošla sito i rešeto u životu. Za razliku od napirlitanih MTV lepotica i lepušana koji „tuguju“ u pesmama dok im se bankovni računi pune milionima dolara, Sharon je bila neko kome ste mogli poverovati čak i kada peva na hiljade puta otpevane ljubavne stihove.

Ređala su se nova izdanja i rasli tiraži, a veliki uspeh Amy Winehouse odrazio se i na njenu karijeru. Zanimljiv je i odnos soul dive prema problematičnoj pevačici – u njemu nema ni trunke rivaliteta ili otklona prema „komercijali“, već samo majčinske zabrinutosti za njen život i karijeru. Kako i sama priznaje, teško da bi gostovala na MTV-ju i drugim mainstream medijima bez prašine koji je Amy podigla, i oseća veliku zahvalnost zbog toga.



Nije se samo Sharon Jones pojavila „niotkuda“. Pronalaženje zaboravljenih veterana pokaće se kao zaštitni znak Daptonea, a kasnije i njegove „podružnice“ Dunham Records. Gospel pevačica Naomi Shelton je radila kao kućna pomoćnica, a naročito je zanimljiv životni i muzički put pevača Charlesa Bradleya, koji je pri osnivanju studija pomogao – popravljajući cevi!

Njegovo aktuelno izdanje „No Time For Dreaming“ produkcijski, muzički i autorski stoji uz rame sa soul klasicima iz šezdesetih i sedamdesetih. Kada Bradley pusti glas i zapeva „Why is it so hard to make it in America“, to više nije banalna fraza ili politička parola, već jecaj čoveka koji je u 62. godini života objavio album-prvenac (!) i ostvario dečački san.

A taj san je započeo kada ga je sestra, kao 14-ogodišnjaka, odvela na koncert Jamesa Browna... posle čega više ništa nije bilo isto. Poput Sharon Jones, ni Bradley nije uspeo da napravi karijeru u mlađim danima. Potucao se po Americi, dugi niz godina je bio kuvar i radio razne druge fizičke poslove; za sve to vreme nije odustajao od pevanja. Upornost se isplatila, pa je prijateljstvo sa gitaristom i producentom Thomasom Brenneckom rezultovalo dugogodišnjim zajedničkim radom na pesmama, koje su januara ove godine konačno objavljene na albumu.



Brenneckovo ime nećete sresti na omotima ploča i CD-ova, ali njegova uloga u revitalizaciji soula je nemerljiva. Svirao je sa Dap-Kingsima, stalni je član The Budos Banda i frontmen The Menahan Street Banda – postave koje je dobila ime po ulici u kojoj živi, i gde je sastavio kućni studio u spavaćoj sobi! Stigao je i da pokrene Dunham Records, s kojim će ući u partnerski odnos sa Daptoneom.

Uostalom, muzičari i producenti koji učestvuju u ovim projektima su poput velike porodice: komponuju jedni za druge i sviraju u po nekoliko sastava, te je u konačnom rezultatu svaki od ovih albuma plod zajedničkog truda i saradnje – nikako hijerarhije i bendliderske (samo)volje. „Prateći bendovi“ poput Dap-Kings ili Menahan Street Banda mnogo su više od uloge koja im nominalno pripada.

Uspeh ovog zaljubljeničkog poduhvata teško da će suštinski promeniti globalno muzičko tržište. Televizijskim ekranima i youtube carstvima i dalje će vladati reperi s kajlama, tinejdž senzacije i „provokativne“ ženske. No makar ćemo biti podstaknuti da se zamislimo i zapitamo da li je esencija muzike hiperprodukcija novih žanrova i kretanje napred (šta god to značilo) po svaku cenu. Ili je to, pak, stvaralačka iskrenost i predavanje onom što te pokreće iz dubine duše.