Veliki prezir - Ruka bez povratka

Nije lako shvatiti tajnu za posebnu ljubav prema njima, za najličnije doživljavanje njihove muzike, za atmosferu na njihovim koncertima. Njihova emotivna pristupačnost (ilustrovana u njihovoj muzici) i fizička nenametljivost (ilustrovana u više primera no što može da stane u ovaj tekst) postali su deo njihove neodoljivosti.

Ko je imao prilike da prati Veliki prezir od početka, pratio je jednu čudnu, nepredvidljivu i tihu karijeru ljudi koji su pokazali da rok ne mora da bude eksplicitno buntovništvo, a i dokazali da vas nesklonost ka eksponiranju (u vreme besramnog egocentrizma) definitivno ostavlja usamljenim i nedovoljno shvaćenim. Toliko o pravu na različitost. Veliki talenat Vladimira Kolarića, glavnog junaka ove priče, žrtva je geografije, pošto bi u normalnom sistemu ovaj čovek mogao da živi od svoje muzike. Ovde kao da će uvek ostati nedovoljno spoznat, ali, valjda, dovoljno voljen.

Pojavili su se u vreme obožavanja Darkvuda i Obojenih, u vreme kada su pomenuti oduzimali dah svojom nedodirljivošću koja je ostale činila da izgledaju naivno u poređenju sa njihovom superiornošću, profesionalnošću (do koje su došli vremenom), intelektualizmom, i suptilnom hladnoćom. Prvi album Velikog prezira je bio nova prekretnica za izražavanje osećanja na srpskom jeziku. Dok su se izvođači redovno štitili nekakvom distancom koju bi postavili (metafore, nerazumljivi tekstovi, tekstovi na engleskom…), Već prvim spotom i pesmom ''Samo tebe znam'' omladini su pokazali sopstvenu autentičnost - neopterećenost imidžom i glorifikaciju iskrenih osećanja - onih od kojih nema bežanja. Muško koje govori o osećanjima na potpuno direktan način, i to na srpskom. E, to je već uznemirujuće. Prava tiha revolucija.

Album Brazde, par godina kasnije, uvodi članstvo Roberta Telčera i njegove pevajuće gitare, kao i daleke asocijacije na Beach Boys, Wilco, ili Big Star. Umesto da ta ploča napravi očekivani proboj, konačnu revoluciju, bila je nekako tiho primljena. Onda je opet usledila pauza. Najduža do sada.

Krajem 2005, Ruka bez povratka se nekako dokopala rafova prodavnica. Slušajući ovaj album duhovito-morbidnog naziva, toplina se i dalje razliva u prostor oko vas. Ista ona atmosfera kao na njihovim koncertima, gde svi ostaju bez svojih maski koje su poneli od kuće, i svi deluju dobri i nose svoje melanholične osmehe pune razumevanja. I to je magija koja izlazi iz okvira muzike VP. Interesantno je da Ruka bez povratka bolje funkcioniše u koncertnoj verziji, u šta su mogli da nas uvere nedavni nastupi.

Album je producirao Boris Mladenović (Jarboli), ali i dalje nisam sigurna u kom smislu je ta činjenica uticala na kvalitet. Pomogla im nije značajno, jer snalazili su se oni i pre sasvim savršeno, ali opet se ne može reći ni suprotno. Ovaj album nudi 'najjednostavniji' pop do kojeg je VP mogao da dođe. I možda premalo pesama?. Devet pesama plus radio friendly, brža i tanja verzija pesme ''Gubi me sudbina''. Ili se predugo čekalo na album da bi on ponudio samo 9 (!) novih pesama. Brzo prođe. Ali ostane.

''Gubi me sudbina'' je nesuđena muzička himna posrnule srpske omladine, s jednim problemom - to će shvatiti premalo ljudi. Vreme je da neko to i kaže - problem nije u pesmi, već u ljudima. Svejedno, mojoj mami se dopada. Topla, divna, upamtljiva melodija, vokal koji se lepi za srce, ritam koji budi - ne vidim zašto ova pesma ne bi mogla da ide u jutarnjem programu RTS-a. Možda to ''gubi me sudbina'' deluje subverzivno. Ali, šta onda reći za stihove ''hajde da verujem u svet''?

Oživljavanje reči 'sudbina' koju su do sada koristili uglavnom narodnjaci i Hari Mata Hari, velika je hrabrost.

Osećanja osećanja. ''Slušam te'' je lagano krvarenje uz slatki osmeh. ''To je dovoljno'' je verovatno jedna od najboljih VP pesama ikada i najlepša potvrda Srbima da je moguće biti moćan i biti tih (''Kažem ti ja moram da se savladam'').

Najviše se priča o pesmi ''Konj''. Neću da vam kažem zašto.

''Hemija'' je čisti minimalizam, skica o odbijanju i osećanjima kakva su ostala u sećanju, i tekst čija svaka reč sasvim sigurno ima smisla, iako sam se prvobitno usudila da pomislim suprotno (''Hiljadu lica da uzmemo/Sa nekim drugim započeti dan/Iz tvoje ruke viri mali nos/Ti menjaš usne za moja sećanja'').

O čemu god da je pesma ''U kanalima'', lepa je. Kratka asocijacija na Oasis (loša vest) pretvori se u asocijaciju na najbolje melodije Beach Boys (dobra vest).

''Suncokreti'' – taman da ne zaboravimo na bačku apatiju.

Naslovna numera mi ostaje nejasna - ritam Jarbola (ili to moja podsvest govori, zbog producenta) sa anđeoskim vokalom Dade, koja je sada na funkciji klavijaturistkinje VP. Zamorna repetitivnost kojoj nisam uspela da pronađem smisao.

''Trista čuda'' sadrži stih koja je idealan uvod u kraj ove recenzije: ''Ja nisam poseban'' .

Priča sa VP je slična kao sa super frajerima. Čim postanu svesni da to jesu, gube šarm i postaju dosadni smarači. Skromnost Velikog prezira nikada neće napraviti budale od njih. Njihova nespretnost bez predumišljaja i iskrenost bez zaštite omogućava da ih volite nekako iznad svih ostalih. Porodičnom ljubavlju koja se ne menja.