Freedomov Exit dnevnik I

Ukoliko dođete ranije na EXIT (oko 18h) kao šok deluje nastup AKUD SONJA MARINKOVIĆ koji vas instantno iz "urbane zamisli" seli u "sremske kafane", i podseća da- ma koliko daleko pobegli, uvek stižete tamo odakle ste krenuli.

Druga stvar koja vas zatiče po prolasku prve kamene kapije, sa desne strane, jeste Pijaca Endžioova. Svako za svojim štandom (tezgom) trudi se da "proda" parče nekog drugačijeg razmišljanja i gledanja na stvari. Nezainteresovani posetioci su obično privučeni šarenim papirima.

Izdavač MASCOM Records odlučio je da na VIP sleš Press terasi EXIT-a napravi prvu, pravu i ozbiljnu promociju svojih novih potpisnika. Posetiocima i novinarima predstavljena su dva nova mlada benda koja će tokom septembra za MR objaviti debi albume.

Prvi od njih su vojvođanska pop-pank atrakcija SUPER S KARAMELOM koja u Beogradu već ima zavidan krug fanova, naročito među middleaged muzičkim urednicima renomiranih radio stanica. SSK su zadojeni energijom Bad Religion, a formatirani tako da slede Green Day i njima slične, aktuelne, pop pank trendove. Pevaju na srpskom. Uglavnom o tome kako su ih stariji zajebali. Atraktivne pevačice možda nisu odabrale i najatraktivniji autfit da okupljene ubede u ozbiljnost svojih namera. Ali su zato same bile veoma atraktivne.

Pre njih nastupila je EUFORIJA, trio koji u ovom trenutku pokazuje da još uvek više trpi svoje fanovske uticaje nego što je uspeo da im utekne. Što u slučaju da volite Mudhoney ili Nirvanu iz rane faze i nije tako loša stvar. Tokom njihovog nastupa Ian Brown se već ušetao u press centar i voljan je da odgovori na sva pitanja. Naročito NE na ona koja se odnose na Stone Roses.

U želji da potpomognem žurnalistici Kurira i sličnih autora zanimljivih štiva postavljam pravo pitanje- Obzirom da si obradio dve pesme Michael Jacksona, da li misliš da je MJ nevin? Ian na to odgovora- Ne bih poslao svoju decu da kod njega snimaju album. Ferinaf.

Burhana Ocala, turskog perkusionistu uspeli smo da odgledamo na jednom od velikih ekrana terase, ali zvuk je bio na "mute".

Žurimo na Voda glavni stejdž da uhvatimo Nitina Sawhneya (koji ni zbog čega drugog, sem glupe fore postaje Shitin Sawney). Usput prolazimo pored Tuborg Green Fusion stejdža na kome se postelektro-gitarska trupa iz Kanade, CARIBOU, sprema za svoj nastup. Maša i ja Mašemo Denu da dođe i slika se sa nama. On prvo deluje kao da je baš nedavno gledao nastup ravnogorskih umetnika tako da je isprava zazirao od toga da siđe, međutim naši umiljati mačji pogledi "primorali su ga da siđe". Delovao je veoma srećno kada je čuo da smo se Maša i ja smuvali nakon njegovog DJ nastupa u Domu Omladine pre tri godine. Fotografisali smo se sa njim za porodični album. Sada moram da se vratim objektivnijem pisanju.

Nitin Sawhney sa svojim zanosnim pevačicama zvuči kristalno jasno. (Šta ću?-) To mi je prvi utisak. Nakon koncerta uhvatili smo ga u bekstejdžu gde nam je otkrio da planira da proširi svoju saradnju sa španskim muzičarima, kao i da će uskoro krenuti u projekat sa Londonskom filharmonijom. Uživo Nitin uspeva da zvuči kao Massive Attack koji džemuju sa Youssou "7 Seconds" N'Dourom. Međutim, kod mene je prevagnuo utisak da Nitin sebe vidi kao novog Ry Coodera koji tek okuplja svoj Club. Privatno Nitin je neverovatno stidljiv, zbunjen i prijatan. Možda vam to dok je svirao i nije bilo toliko bitno.

Dok stojimo u redu za intervju sa Garbage do nas dopiru vesti da u Bihaću (ili Banja Luci...) piči neviđena oluja koja se kreće ka nama. Informacija koja u trenutku zvuči neverovatno nebulozno samo dva sata kasnije pokazaće svoj pravi smisao...

Intervju radimo sa Butchom (bubnjevi, mastermajnd) i Dukeom (gitare, klavijature). Obojica izgledaju kao vanbračni sinovi Erica Claptona, sve ostalo je isto kao kod Nitina. Jedino smisleno pitanje koje imam za njih je- Šta najviše mrzite na turnejama? Njihov odgovor bi trebalo da vam objasni zašto sam ostala pitanja prepustio drugim kolegama. "Mislim da najviše mrzimo miris hemikalija iz vecea." Kamerom koju sam pozajmio od jedne televizije tokom snimanja Butcha i Dukea pokušavam da uhvatim i Shirley (koja je dobila intervju sa muzičkim inovatorima- Pinkom i RTS-om...), što izgleda neverovatno nevaspitano. Ali bio sam u Misiji... No, ovo je objektivan prikaz.

Malo pre 23h, IAN BROWN izlazi na scenu. On je slika i prilika urbanog seljačine. Sa repovima, trenerkom i pantalonama koje mu tokom celog nastupa sleću sa dupeta jasno je da je neke od najlepših alternativnih pesama poslednjih decenija napisao čovek koji je u priličnoj disharmoniji sa sofisticiranošću svojih fanova.

S druge strane, impresivno je da neverovatno pozitivan fidbek dobija čovek koji je predvodio grupu koja, realno, nikada nije imala toliko komercijalni uspeh, a i ako ga je bilo to je bilo poslednji put pre 12-13 godina. Srbija je čudo! Ian svoj set započinje sa Love Like A Fountain, zatim nastavlja sa dve Roses teme, Made Of Stone i Waterfall. Nakon toga slede Golden Gaze, nekolicina poznatih singlova kojima sam zaboravio ime, i na kraju SR finale dolazi sa She Bangs The Drums i I Wanna Be Adored, koja zatvara set. Brownovom nastup u svakom pogledu je svirka bez rizika, sa izvođenjem koje skoro dosledno prati albumske verzije. Što, nekako, i nije bilo mana. Deo njegove harizme ispoljio je neprekidnim odlascima do svog tonca koji je toliko nevešto nijansirao jačinu njegovog vokala da ga je Brown pred kraj gađao dairama. To je bio rokenrol momenat prvog dana EXIT-a.

Nakon toga banjalučka oluja stiže i do nas. Uspevamo da se sakrijemo pred najlon otrgnut sa ograde i pregrmimo (!) najgore. Nakon toga tehničke službe glavnog stejdža ulaze u tehničku dramu, koja traje kao igrani JEBOTE! film, čime nastup Garbage biva pomeren za skoro dva sata u odnosu na najavljeni termin. Ja, ipak, nisam toliki njihov fan. A i drhtanje u blatu nikada nije bio moj način iskazivanja ljubavi i poštovanja. Maša i ja odlazimo veseli. Ulaz u našu hotelsku sobu u Sremskim Karlovcima je, ipak, iz unutrašnjeg dvorišta stambene zgrade iza ugla. Uzbuđenja nam tek predstoje.